Autori: Eric Buer i Alex Vohr
Pre dvadesetpet godina ovog septembra, gledali smo kako se kule ruše. Kao i većina Amerikanaca, bili smo ispunjeni mešavinom neverice, besa i nečeg što se približava tugi za zemlju koju nismo u potpunosti shvatili da volimo. U danima koji su usledili, zastave su se pojavile na verandama koje nikada ranije nisu nosile zastavu. Stranci su otvarali vrata jedni drugim. Kongres je pevao na stepenicama Kapitola. Rekli smo: “nikada više” i mislili smo to celim bićem. Bar na nekoliko meseci bili smo nesumnjivo jedno. Amerikanci.
To osećanje nije izdržalo deceniju, a kamoli četvrt veka. Pokopali smo prijatelje. Pokopali smo uspomene. Pokopali smo godine. Raspoređivanje za raspoređivanjem, gledali smo kako se strah pretvara u rutinu, a rutina u ravnodušnost kod kuće. Gledali smo kako se zastave brže padaju svake godine koja prolazi. Gledali smo kako se gomile ispred kapija aerodroma tanje, a zatim potpuno nestaju, sve dok povratak iz rata ne postane nešto što radiš tiho, sam, bez ikoga ko bi primetio. Gledali smo kako rastojanje između zemlje koja nas je poslala i zemlje u koju smo se vratili postaje sve veće, dok se dve države gotovo ne prepoznaju. Proveli smo godine od tada pokušavajući da razumemo šta je ta žrtva donela, i više nismo sigurni da je zemlja ispunila svoj deo dogovora.
Brojevi za nas nisu apstrakcije, niti bi trebalo da budu za bilo koga. Otprilike 2,7 miliona Amerikanaca nosilo je uniformu od 11. septembra 2001. godine. Gotovo 7.000 njih se nije vraćalo kući. Preko 50.000 nosi rane koje se vide. Neizmerno veći broj nosi rane koje ne možemo videti. Rana koja se ispoljava kao nesanica, kao brak koji tiho prestaje, kao sin ili ćerka koji ne može ocu objasniti zašto vatromet na Danu nezavisnosti njega šalje u garažu. To je prava cena „nikada više“. Plaćena je na rate, od strane dela od jednog procenta zemlje, tokom dvadesetpet godina zaredom. Ostala nacija, uglavnom, išla je u nabavku.
Postoji strukturalni razlog zbog kojeg je teret pao tako neravnomerno. Od 11. septembra 2001. vodili smo sve ratove sa potpuno dobrovoljačkim snagama. Manje i skuplje za održavanje od profesionalne vojske i nikada dovoljno brojno da pokrije sve, pa se ista mala kohorta rotirala kroz rasporede. To je značilo i da zajedničko suočavanje koje je nakon Drugog svetskog rata vezivalo milione veterana ovog puta nije dogodilo. Borbena trauma je oduvek bila deo onoga što rat izvlači. Sadašnje je drugačije po tome što nema zajedničkog građanskog iskustva nošenja tog tereta. Sala VFW-a i klubovi American Legion-a gde su raniji veterani to zajednički preživljavali danas su uglavnom prazni ili zatvoreni. Umesto njih, VA isplaćuje ček i šalje kese recepata. Naknada nije zajednica.
Ne govorimo ovo sa gorčinom. Govorimo jer je to dijagnoza, i ne možeš popraviti ono što nećeš nazvati. Jedinstvo od 12. septembra 2001. godine bilo je stvarno, ali nije nosilo teret. Izgrađeno je na zajedničkom šoku, a ne na zajedničkom cilju, i šok nestaje. Cilj mora biti izabran, svakodnevno, od strane onih koji razumeju šta biraju i zašto. Nismo to uradili. Dozvolili smo da zastave padnu, a zamenili smo ih ničim čvršćim od partisanskog tribalizma.
Ako postoji presedan za mesto na kome se nalazimo, nije Pearl Harbor, jedinstveni šok koji je jednim noćem ujedinio celu zemlju. Ta primer se približava još dve druge tačke naše istorije. Godine 1912. predsednik Vilijam Hajvard Taft suočio se ne samo sa demokratskim kandidatima koji će ga pobediti, Dvotim Wilsonom, već i sa svojim prethodnikom i nekim starim mentorom, Theodoru Rooseveltu, koji je podelio Republikansku partiju na dva i izašao kao kandidat treće partije. Četvrti kandidat, socijalista Eugen V. Debs, osvojio je otprilike šest odsto glasa, najjače stremlenje socijalista u američkoj predsedničkoj politici. Na trenutak se činilo da bi sam dvopartijski sistem mogao biti razbijen svojim frakcijama. I jeste razbijen. Wilson je pobedio, Republikanska stranka se vratio u formu u nekoliko ciklusa, i zemlja je krenula napred uglavnom netaknuta.
Slično nečemu što smo videli u sopstvenoj istoriji, bili smo tokom Vijetnamskog rata. Rat koji je vodila relativno uska slika zemlje, duboko podeljena domaći oko svrhe rata, aktuelni predsednik koji je izgubio reizbor, i treće-politički izazivač Džordd Valsa koji je odneo milione glasova sa obe strane. Političke atentate u 1968. godini ostavili su mnoge Amerikance da se pitaju da li će zemlja ostati ujedinjena. Ostala je. Ono što je danas drugačije nije prisustvo ekstremnih glasova ili duboke podeljenosti. To su oduvek bili deo američke politike, ponekad u mnogo goru formi nego danas. Ono što je danas drugačije jeste brzina kojom se šire. Politička zaraza koja je ranije mogla da prelazi godine kroz novine, ili mesecima kroz televizijsko izveštavanje tokom Vijetnamskog rata, sada se širi satima kroz feed, pa se stoga krajnje ideje brže kotiraju danas nego ikada.
Zašto slušamo fringe
Delimično odgovor leži u strukturi. Algoritmi nagrađuju bes, a bes je jedini izvoz fringe-a. Dublji odgovor je da naciji koja prestane da priča svoju priču priču prepusti najbučnijem onome ko vrišti. Uzdigli smo celu jednu generaciju, generaciju naše dece, sa sve tanjim oslanjanjem na razloge zašto zemlja postoji i koliko košta njena odbrana. U taj prazninu su uskočile, sa svih strana, glasovi. Politički akteri koji svoje sunarodnike vide kao okupacionu silu koju treba poraziti, a ne kao komšije koje treba ubediti, i ekstremistički pokreti svih šara koji uživaju u otvorenosti ove zemlje, a na njoj nemaju lojalnost ni službu. Malo ko je, ako iko, stao na stražu. Niko nije potpisao ček na koji je upisan njihov život. Svi su otkrili da rušenje košta ništa i daje status, dok izgradnja podseća na naivnost, ostavlja bez traga i bez pamćenja.
Zašto se bojimo suočiti se sa antinacionalizmom kod kuće
Zato što smo pomešali toleranciju sa moralnom pokornošću. Zdrava nacija prihvata neslaganje, protesta, čak i radikalne razlike u mišljenju o sopstvenim politikama, i jača se zahvaljujući tome. Ono što ne može da se prihvati doveka jeste elitarska dopuštanje pokreta koji odbacuju njenu legitimnost, obučenih u sofističku periku. Univerziteti, medijske institucije i deo političke klase izgradili su strukturu dozvola na prezi prema državi koja štiti njihovo pravo da to izraze, a ostatak nas, oprezan da ne bude etiketiran kao opozicionar, prečesto utišava glas. Suočavanje s tim nije ekstremizam. To je minimalni uslov građanstva. Ako ne možemo braniti ono što ova zemlja predstavlja za stolom za večeru ili uljudnim razgovorom, nećemo je braniti ni na bilo kojem bojištu.
Ispod oba problema leži nešto osnove. Dozvali smo građanstvo da postane jeftino. Građanstvo u Rimu, nasuprot tome, imalo je pravu težinu. Građanin republike imao je zaštitu rimskog prava, prava na imovinu i nasledstvo. Mogao je tražiti audijenciju kod predstavnika cara i, važno, u biblijskim vremenima nije mogao biti legalno razapet. Rimsko građanstvo je vrednovano, pružajući dodatni podsticaj da se uklopi u nešto veće od sebe. Ponekad, Holivud priču ispriča skoro slučajno. Robert Heinlein je u “Starship Troopers” zamislio budućnost u kojoj bi biračko pravo moralo da bude zasluženo služenjem. Daleko smo od bilo kojeg od ova dva modela, tretirajući građanstvo kao preferencu koju treba maksimizovati, a ne kao poverenje koje se zaslužuje. Zemlja koja od svojih građana ništa ne traži u zamenu za biračko pravo ne bi trebalo da bude iznenađena kada to pravo prestane da znači nešto ljudima koji ga imaju.
Pa što onda da uradimo po tom pitanju? Bez slogana. Bez još jedne zastave koja će pasti do Dana zahvalnosti. Tri stvari, i nijedna nije opcionalna ako želimo da ostanemo prepoznatljivi kao mi na pedesetu rođendan.
Prvo, ponovo institucionalizujmo služenje kao cenu koristi građanstva, u praksi, a ne samo u retorici.
To ne zahteva obavezni vojni rok. Zahteva da vojne, civilne i nacionalne službe ponovo postanu normalna, očekivana faza američkog odrastanja. AmeriCorps, Peace Corps, uniformisane službe, rad na reagovanju na katastrofe — nešto — kako „podržavanje vojnika“ više ne bi bilo nalepnica na automobilu umesto učestvovanja. Dvadeset pet godina rotirajuće jednoj procentu da nosi sav teret „nikada više“ nije održivo ni fer. Građani bez realne opterećenosti u igri uvek će biti spremniji da se odaju franjama, jer nemaju stvarnog interesa u ishodu.
„Ne pitajte šta vaša država može da učini za vas. Pitajte šta vi možete da učinite za svoju državu” –Predsednik Džon F. Kenediju, veteran Drugog svetskog rata i dobitnik Purbla Heart medalje
Ta rečenica je postala nešto što izgovaramo na ceremonijama i zaboravljamo do ponedeljka ujutru. Nikada nije bila slogan. Bila je standard građanstva, i davno je vreme da ponovo merimo sebe po njoj.
Drugo, svesno obnovimo građansku memoriju, jer sama se neće obnoviti.
Naš obrazovni sistem je centar gravitacije ove borbe, a generacija mu je poverena gotovo po defaultu. Srednje škole treba ponovo da predaju građanski vaspitat — kao ozbiljan predmet, a ne kao dopunska tema. Univerziteti koji napuštaju zajedničko temeljno razumevanje klasične i zapadne misli radi kurikuluma koji je gotovo u potpunosti zasnovan na neuspesima zemlje ne proizvode kritičke mislioce. Oni stvaraju ljude tečne u pristrasnoj i ciničnoj priči o Americi i ničemu drugom. To znači nepokolebljivo učenje o tome šta je 11. septembar koštao i kakav je osnovni dogovor ove zemlje. Ne savršenstvo, nego zajedničko, trajno posvećivanje dugotrajnim vrednostima, koje podržava rad. Nacija sa kratkoročnim pamćenjem može joj bilo ko nagovoriti na bilo šta, ako poslednji dođe sa najglasnijim mikrofonom.
„Oni koji ne mogu da se sete prošlosti osuđeni su da je ponove.”
- George Santayana, 1905, iz The Life of Reason, or The Phases of Human Progress
Upozorenje Georgea Santayana važi sasvim. Nismo ugroženi da zaboravimo da se desio 11. septembar. U opasnosti smo da zaboravimo šta je on tražio od nas. Memorija nije nostalgija. To je infrastruktura, a iz nje proističe kultura, najmoćniji poluga u ovoj borbi.
Treće, ponovo naučimo razliku između neslaganja i rasturanja, i to društveno sprovodimo čak i tamo gde pravno ne možemo.
Sloboda govora štiti pravo da gajite mržnju prema ovoj zemlji naglas. Ne obavezuje ostale da je finansiraju, plasiraju ili je tretiraju kao samo još jedan pogled kada otvoreno teži raspadu nacije. Crtanje te linije zahteva hrabrost koju većina institucija danas nema: hrabrost da jasno kaže da kritika američke politike jeste patriotska i zdrava, i da odbacivanje samog američkog projekta nije ništa drugo.
Da li zemlja ima snage da kroz to prođe ostaje otvoreno pitanje. Prošli smo 250 godina kroz građanski rat, svetske ratove, krizu i atentate, što zna nešto. Ponekad ono što spašava podeljenu zemlju nije unutrašnji popravak, već spoljašnji udar koji naglašava ono što svi dele. Ne priželjkujemo to. Na svetu ima dovoljno svega što bi se moglo dogoditi i bez nečije pomoći, i to bi bio loš način da ponovo naučimo lekciju koju bismo već trebali da znamo.
Često mislimo na muškarce i žene s kojima smo služili i koji neće videti ovu godišnjicu, koji nikada neće ostariti, nikada neće videti kako im deca odrastaju, nikada neće imati priliku da kažu šta je njihova žrtva značila. Dajem im više od trenutka tišine svakog septembra. Dajem im zemlju koja se seća namerno, a ne slučajno, i zemlju spremnu da jasno kaže šta joj predstavlja i šta neće dozvoliti da se sruši. „Nikada više” nikada nije trebalo biti slogan za jedan loš utorak. Trebalo bi da bude naredba koja traje. Dvadesetpet godina kasnije, vreme je da ponovo poštujemo to.
—
Alek Vohr je penzionisani pukovnik Mornarickog korpusa i vojni veteran. Služio je kao komandant, direktor USMC School of Advanced Warfightinga i kao J4 za US Southern Command. Autor je knjige Speed Kills i trenutno je predsednik One LNG, energetske kompanije sa sedištem u Teksasu.
