Na Dan nezavisnosti, četvrtog jula, Amerikanci slave jedan dokument i jedan datum. Ali pravilno shvaćena nezavisnost nije samo događaj iz 1776. godine. To je dispozicija. To je duh koji podstiče mislioca da postavlja pitanja, izumitelja da pretražuje, proizvođača da gradi, i rizikanta da se kladi na ideju kojoj niko drugi još uvek ne veruje. Nezavisnost je inherentno progresivna, ne u političkom smislu kakvim je reč danas shvaćena, već u njenom doslovnom značenju – ona napreduje. Svaki skok u ljudskom blagostanju, od štamparske preše do parne mašine, tranzistora, vakcine i pametnog telefona, bio je proizvod nezavisnih umova koji rade u sistemima koji im omogućavaju da prihvate posledice sopstvenog prosuđivanja. Pitanje s kojim se ova zemlja suočava od svog osnivanja, i pitanje na koje svaka generacija mora ponovo da odgovori, jeste da li ćemo nastaviti da štitimo tu nezavisnost ili ćemo je polako zamenjivati obećanjima sigurnosti, jednakosti ili kontrole.
Kratka istorija republike
Utemeljivači nisu stvorili demokratiju u čistom smislu; oni su stvorili republiku, i razlika je bila namerna. Džejms Madison i ostali tvorci nacrta proučavali su istoriju direktnih demokratija i gledali kako one tone u vladu mase ili tiraniju većine. Njihovo rešenje bilo je ustavna republika – nabrojane ovlašćenja, podela vlasti, kontrole i ravnoteže, i Deklaracija prava koja je određene slobode učinila van dosega bilo koje većine, bilo koje frakcije, i bilo kog samozvanog kralja. Vlast koju su izgradili nije bila namenjena tome da građanima donosi sreću ili da garantuje jednake ishode. Bila je namenjena tome da moć ostane fragmentisana, raspoređena i odgovorna, jer su iz iskustva, s očiglednim iskustvom sa britanskom krunom, razmišljali da koncentrisana moć neizbežno korumpira i stalno širi.
Taj sistem nikada nije bio savršen. Dopustio je ropstvo gotovo ceo vek, duže je uskraćivao ženama pravo glasa, i tokom puta proizvodio je recesije, nepravde i duboku nejednakost. Ali njegov dizajn poseduje mehanizam samopopravke koji centralizovanim sistemima nedostaje – dozvoljava neslaganje, konkurenciju i reformu bez zahtevnog krvavog prevrata cele strukture. Amandmani, izbori, sudovi i slobodna štampa služe kao ventili za oslobađanje pritiska. Republika se savija. Totalitarni sistemi, nasuprot tome, ne savijaju se. Oni se lome i povlače svoje građane zajedno sa sobom.
Kratka istorija totalitarizma u progresivnom ruhu
Vojna dvadesetog veka vodila je eksperiment centralizovane kontrole na obimu koji niko nije mogao da ignoriše. Boljševici su 1917. preuzeli vlast u Rusiji, obećavajući zemlju, mir i hleb za radničku klasu, pravednije društvo i oslobođenje od kapitalističke eksploatacije. Ono što je usledilo bilo je ratni komunizam, prisilni otkupi žitarica i glad. Kolektivizacija poljoprivrede pod Staljinom u tridesetim godinama ubila je milione ljudi samo u Ukrajini. Veliki korak napred Maoa, pokrenut 1958. godine radi kolektivizacije kineske industrije i poljoprivrede gotovo preko noći, proizveo je najkrvaviju gladu u zabeleženoj istoriji, svodeći na smrt desetine miliona. Khmer crveni u Kambodži ispraznio je gradove u ime agrarne utopije i poubio četvrtinu sopstvenog stanovništva. Kuba je nacionalizovala svoju ekonomiju u ime jednakosti i šest decenija troši na dodelu osnovnih dobara. Venecuela, nekada najbogatsija zemlja Latinske Amerike, nacionalizovala je naftnu industriju i cenovnom kontrolom dovešla se do hiperinflacije i masovne emigracije.
U svakom slučaju, jezik koji se koristio da se proda projekat bio je jezik saosećanja – jednakost, pravičnost, narod, opšte dobro. U svakom slučaju, mehanizam za njegovo ostvarenje bio je isti. Centralizujte sredstava proizvodnje i distribucije pod državom, uklonite signale cena i prava vlasništva koja omogućavaju nezavisnim akterima da koordinišu, i dodelite maloj avangardi planera ovlašćenje da odlučuju šta se proizvodi, kome će se dodeliti i po kojoj ceni. I u svakom slučaju, ta avangarda, jednokratno uzela poluge ekonomije, nije ih mirno predavala. Moć koja je centralizovana radi naroda sklona je da posle nekog vremena služi planerima umesto narodu.
Zašto centralizovana kontrola uvek propada
Ekonomista Friedrih Hajek nazvao je ovo problemom znanja. Nijedan centralni planer, koliko god bio inteligentan ili dobro nameren, ne može da prikupi i obradi raspršene, u stalnom mraku menjajuće se informacije koje milioni nezavisnih proizvođača i potrošača svakodnevno generišu kroz cene, izbore i kompromis. Tržišna ekonomija je distribuirani sistem za obradu informacija; komanda ekonomija pokušava da je zameni komisijom. Ne može se to uraditi na velikom obimu, i svaki pokušaj da se to ostvari proizveo je nestašice, pogrešnu alokaciju i, na kraju, prisilu, jer kad planiranje ne uspe da isporuči obećano, jedini alat za prisilu je sila.
Takođe postoji i problem sa podsticajima. Kada država poseduje sredstva za proizvodnju i garantuje ishod, veza između truda i nagrade nestaje. Inovacije se usporavaju jer inovator ne ostvaruje korist od rizika koji je preuzeo. Sam rizik postaje iracionalan, jer neuspeh je kažnjen, ali uspeh se oduzima. Vremenom ti sistemi ne ostaju samo ekonomijski stagnirajući; oni postaju i intelektualno stagnirajući, jer nezavishta misao postaje opasna za državu koja je svoje legitimitete utemeljila na tome da je već pronašla odgovor.
Zašto nesavršena republika ipak pobeđuje
Republika koja se gradi na individualnoj slobodi, privatnom vlasništvu i ograničenoj vladi, sama po sebi je neprijatna po dizajnu. Ona proizvodi pobednike i gubitnike. Dozvoljava da neki postanu izuzetno bogati, dok drugi ne uspevaju. Ne obećava jednake ishode, već jednako poštovanje zakona i slobodu da se pokušava. Ta nelagoda nije mana koju treba otkloniti; to je mehanizam koji nagrađuje preduzetnika koji ulaže sopstvenu ušteđevinu u novu kompaniju, izumitelja koji deset godina proba i gradi pre nego što jedna ideja proradi, mislitelja koji kaže nešto nepopularno a potom se pokaže da je u pravu. Sistem koji kažnjava rizik i nagrađuje sledljivost vremenom će proizvesti manje rizikaša i više dovoljno poslušnih građana. Sistem koji nagrađuje rizik i toleriše neuspeh vremenom će proizvesti više inovacija koje podižu životni standard za sve, uključujući one na dnu lestvice.
To je takođe razlog zašto su Irci osnivači gotovo jednako nesvesni čistoj demokraciji koliko i monarchiji. Republika filtrira strasti trenutka kroz institucije izgrađene da usporavaju stvari: sudovi koji traju duže od izbornih ciklusa, Senat dizajniran za deliberaciju više nego za brzinu, Ustav koji zahteva nadstranačku većinu za amandmane. Ta frikcija iritira ljude koji su ubeđeni da su pronašli pravi odgovor i žele ga odmah da implementiraju. Ali ta frikcija je i ono što sprečava privremenu većinu da trajno oduzima prava manjini, ili da pridruži karizmatičnom lideru vanredne ovlašćenja koja su mnogi desetljećima zemljama približavala totalnoj kontroli. Sporost, u ovom uskom smislu, predstavlja obeležje slobode, a ne mana efikasnosti.
Vuk u ovčijoj koži
Opasnost koju Amerika danas suočava retko je vojnik na vratima koji najavljuje revoluciju. To je mnogo tiše, dolazi obučen kao saosjećanje – obećanja da će život biti pravedniji, ravnopravniji, sigurniji, ako se još više odluka prepusti stručnjacima i centralizovanim vlastima koje tvrde da znaju bolje. Svaki režim koji je poslednjih vekova koncentrišući moć koristio rečnik napretka i pravde da to uradi. To je tačno razlog zašto je budnost važnija od ideologije. Test politike nije u lepoti njenog jezika, već u destinaciji mehanizma. Da li raspoređuje moć i omogućava ljudima da zadrže plod sopstvenog nezavisnog suda, ili koncentrše moć i traži od ljudi da veruju da će planeri na čelu jednog dana ostati jaki kao vuk koji liči na njih?
Dan nezavisnosti vredi slaviti ne zato što je republika koju je stvorila savršena, već zato što je retko osmišljen sistem u ljudskoj istoriji, dovoljno snažan da drži naciju zajedno i dovoljno ponizan da opet i opet vraća moć ljudima koji su je izgradili. Mislioci, izumitelji, proizvođači i rizik-takari ne traže dozvolu da pomeraju svet napred. Trebaju samo slobodu da pokušaju, da ne uspeju i da pokušaju ponovo. Ta sloboda je stvarno nasledstvo 4. jula i vredi je braniti svaki put kada sunce ponovo izlazi nad njom.
