Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA), često nazivan sporazumom o iranskom nuklearnom programu, dogovoren je 2015. godine između Irana i grupe svetskih sila, uključujući Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francusku, Rusiju, Kin i Nemačku. Sporazum je imao za cilj da ograniči iranski nuklearni program u zamenu za olakšanje sankcija i bio je slavljen kao značajno diplomatsko dostignuće. Međutim, vojni pristup koji je usvojila administracija Donalda Trampa prema Iranu postavlja važna pitanja o učinkovitosti tvrdih politika i dodatno potvrđuje nužnost JCPOA kao okvira za angažman, a ne konfrontaciju.
Strategija administracije Trampa maksimalnog pritiska, koja je podrazumevala jednostrano povlačenje iz JCPOA 2018. godine, imala je za cilj da razoruža iranske nuklearne kapacitete i suzbije njegovu regionalnu moć kroz ekonomske sankcije i vojne pretnje. Međutim, ishodi ovog pristupa deluju da ojačavaju argumente koje iznose zagovornici JCPOA. Očekivanje da će Iran kapitulirati pod ekonomskim pritiskom nije se ostvarilo, što je dovelo do povećanih tenzija, a ne do poštovanja obaveza iz sporazuma. Umesto da se povuče sa svojih nuklearnih napora, Iran je postepeno počeo da krši granice postavljene JCPOA, obogaćujući uranijum na višim nivoima i napredujući u svom nuklearnom programu na način koji je ranije bio ograničen sporazumom. Odluka administracije Trampa da pokrene operaciju Epic Fury bila je strateški neuspeh. Obe odluke administracije Trampa (prvi i drugi mandat) predstavljaju veliku pogrešku u politici i strategiji sa ozbiljnim negativnim ekonomskim, nacionalno-bezbednosnim, regionalnim stabilnosti i globalnim odnosima posledicama po Sjedinjene Države i njihove saveznike.
Ovaj putokaz naglašava neophodnost diplomatskog okvira poput JCPOA, koji je obezbedio verifikacioni mehanizam za nadzor iranskih nuklearnih aktivnosti. Sveobuhvatne mere verifikacije sporazuma, koje su uklјučivale opsežne inspekcije i praćenje iranskih objekata od strane Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), uspostavile su nivo transparentnosti koji je bio od ključne važnosti za izgradnju poverenja i ublažavanje rizika od nuklearnog širenja. U svetlu taktika administracije Trampa, koja nije imala sličnu diplomatsku osnovu, jasno je da napuštanje JCPOA vodi ka pogoršanju kontrole nad iranskim nuklearnim ambicijama.
Štaviše, regionalne posledice pristupa administracije Trampa daju dodatnu potvrdu JCPOA. Strategija ekonomske i vojne izolacije ne samo da je pojačala iransku regionalnu asertivnost, već je dovela i do povećane nestabilnosti na Bliskom istoku. Kao odgovor na percipirane pretnje, Iran je proširio svoj uticaj u posredničkim sukobima širom regiona, naročito u Iraku, Siriji, Libanu i Jemenu. Ovaj kontraproduktivni efekat naglašava važnost konstruktivnog angažmana koji je utkan u JCPOA, pokazujući da pregovaranje i dijalog deluju mnogo efikasnije od prisilnih taktika u rešavanju složene mreže pitanja koja okružuju Iran.
Dodatno, eskalacija tenzija u ključnim plovnim putevima poput Hormužskog moreuza nakon povlačenja SAD iz JCPOA ilustruje ograničenja čisto militarističkog pristupa. Iranske akcije kao odgovor na odsustvo čvrstog diplomatskog okvira naglašile su rizike nekontrolisanog vojnog postavljanja, pokazujući da takve strategije mogu dovesti do pogrešnih proračuna i sukoba umesto rešenja. Potvrda JCPOA dolazi ne samo iz njegove mogućnosti da ograniči iranske nuklearne kapacitete, već i iz njegove sposobnosti da podstakne dijalog i regionalnu stabilnost, koje su značajno oslabele pod pritiskom politike prethodne administracije.
U zaključku, dešavanja koja su usledila nakon pristupa administracije Trampa Iranu naglašavaju ključnu potrebu za ponovnim angažmanom u JCPOA ili novom diplomatskom inicijativom koja rešava brige svih uključenih strana. Ideja da vojne napade, konfrontacija i izolacija mogu doneti željene rezultate sve više je u suprotnosti sa realnošću na terenu. JCPOA, uprkos svojim nedostacima, predstavlja održiv put ka upravljanju iranskim nuklearnim ambicijama i jačanju regionalne stabilnosti. On naglašava moć diplomatije nad prisilom, pokazujući da konstruktivan dijalog ostaje suštinski za navigaciju kroz jedan od najozbiljnijih geopolitičkih pejzaža u savremenom svetu.
Donald C. Bolduc
