U poslednjih pet godina interesovanje za priče MACV SOG (Komanda za vojnu pomoć-Vijetnam, Grupa za studije i posmatranje) naglo je poraslo. Desetine knjiga, veb sajtova, online grupa i podkasta tragalo je za živim članovima ove jedinice. Podsećao sam se sličnog događaja koji se desio 1999–2000. kada je film Spašavanje privatnog Ryana odjeknuo u američkoj svesti. Sve do izlaska filma Drugi svetski rat bio je samo dedin rat, o kojem deda nije često pričao i koji je postojao kao „staro” crno-beli video materijal. Spašavanje privatnog Ryana prenelo je užase D-Daj i bitke za Normandiju u živu boju. Pokrenula se trka da se nauče i zabeleže priče o muškarcima koji su počeli da umiru u narednim godinama.
Danas se ista stvar dešava i sa ratom u Vijetnamu. Većina veterana je duboko u sedmim decenijama, a njihova deca i unuci rade isto. Iako je to dobra stvar, to takođe govori o preziranju i depersonalizaciji koju često imamo prema istoriji. Stare fotografije koje su već ostarile danas se restauriraju do te mere da biste pomislili da je fotografija snimljena 1968. godine u Hue tokom Tet ofanzive upravo snimljena nekim mobilnim telefonom. Bolje kasno nego nikad.
Škola Recondo bila je namenjena dugotrajnim izviđačkim patrolama, pripadnicima SOG-a koji su bili raspoređeni da postanu 1-0, što je oznaka vođe tima. Nisu svi ljudi na ovim timovima išli na školu Recondo. Sa jednomgodinom službenog rotacionog rada, najbolje što su mogli jeste da prenesu te informacije i veštine na nove momke. U ratu u Vijetnamu, mi smo efikasno slali ljude kući baš onda kada su postali vešti u svojim zadacima. Od Bliske podrške vazduha, navigacije, postavljanja pravilnih zasjednih formacija i zaustavnih grupa, to je ljude vodilo na nove nivoe. Takođe je bila najsmrtonosnija škola u Vijetnamu. Postojao je dvonedeljni kurs u garnizonu, ali da bi se diplomiralo, morali su da izvedu pravu misiju u poznato neprijateljsko područje i prežive. Australci su imali mali program obuke jedinice koji su neki srećnici Amerikanci pohađali, ali Šef komandanta loše je gledao na ideju da bismo mogli naučiti nešto o izviđanju malih jedinica. Trenutno ne postoje pisani primerci uputstava. Moramo se osloniti na priče veterana i fragmente škole. Desetine ako ne i stotine hiljada časova instruktivnih, pravih snimaka borbenog kontakta i propagandnog materijala postoji.
Zbog tajne prirode ove škole i prekograničnih misija, nemamo ni približno toliko video dokumentacije rata za gledanje i proučavanje, bilo za zabavu ili istorijska istraživanja. Ovi „pokretni i pričajući” snimci objašnjavaju stvari toliko dobro da nisam mogao propustiti priliku da ih podelim.
Marko Jovanović
Novinar sam iz Beograda, sa posebnim interesovanjem za istoriju, ratove i političke događaje koji su oblikovali Srbiju, Balkan i svet. U svojim tekstovima trudim se da činjenice stavim u širi kontekst i složene teme približim čitaocima na jasan i razumljiv način.
