Postoji mnogo motivacionih izreka koje govore o tome da ne odustajete sve dok doslovno ne možete više da idete napred—na primer, „ne ostavljaj benzin u rezervoaru“. Ove izreke su povezane sa idejom da zapravo nikada ne znamo tačno kada će uspeh biti tik uz ugao, i da bi strpljenje još malo vremena moglo da vas dovede do cilja. Postoje i druge izreke za to, uključujući i „noć je najtamnija upravo pre zore“, ali ovu poruku volim da razumem na vojnom načinu i koristim analogiju da se ne ostavi nijedan metak u magacinu.
Ova metafora proizlazi iz koncepta ostavljanja jednog ili dva metka u magacinu u borbenom okruženju kako biste sebi dali opciju da upotrebite pušku protiv sebe kao alternativu pada u neprijateljske ruke ako sve ode po zlu. To su stvari koje se uglavnom glamorišu u ratnim filmovima, ali nešto što sam i sam ozbiljno razmišljao pre svoje prve ture u Avganistanu.
Predpostavka je bila da svaki koalicioni vojnak koji padne u neprijateljske ruke u toj oblasti ima pred sobom veoma težak period, i pomisao na brz završetak sopstvenim rukama mogao bi biti sasvim razumna alternativa. Ja sam tu ideju odbacio iz nekoliko razloga. Prvo, uvek sam bio prilično loš u brojanju broja metaka koje sam ispalio, naročito pod povećanom tenzijom taktike, i pretpostavio sam da bih imao malo ili nimalo šanse da dođem do poslednjeg metka u svom završnom magacinu ako bi došlo do toga. Drugo, nikada ne znaš kako će se stvari odvijati.
Bilo bi užasno šteta okrenuti pušku na sebe samo da se nekoliko sekundi kasnije pojavi helikopter ili podrška koja bi te spasila, a ti bi ipak imao pušku u ustima! Po mom mišljenju, radije bih nastavio da pucam dok puška ne „klikne“ umesto da „banguje“, i prešao bih taj prelazni most kada dođe. Imao sam mnogo toga za život i bio sam posvećen što dužem opstanku i tome da vidim kako će se stvari razvijati u najgorem scenariju. Mnogo godina kasnije, imao sam priliku da čujem direktan iskaz britanskog SAS vojnika iz tragične i veoma medijski praćene patrole Bravo Two Zero u prvom Zalivskom ratu, koji je bio zarobljen i mučen od strane iračkih snaga, a zatim i oslobođen. Dok su njegove oštre uspomene na torturu bile veoma uznemirujuće, njegovo fizičko i psihičko prerazumevanje i povratak u ulogu SAS vojnika ohrabrili su me da razmišljam o budućim misijama: neću ostavljati nikakav metak u magacinu ako dođe do toga i videću kako će se sve odvijati. Srećom, to nije bilo nešto što sam imao prilike da zaista uradim.
Prevedenu tu metaforu na mnogo manje dramatičnu primenu, imao sam iskustvo tokom mog kursa selekcije za Specijalne snage kada je moja preovlađujuća želja bila da odustanem, ali, uglavnom zahvaljujući motivaciji koju mi je dao drugi kandidat, uspeo sam da izguram napred i ispraznim poslednje nekoliko metaka iz svog magacina. Događaj se odigrao na delu kursa koji je obuhvatao petodnevnu pojedinačnu navigacionu vežbu sa dugim planinskim hodanjima kroz nacionalni park između kontrolnih tačaka na vrhovima planina, noseći veoma težak ranac. Prava suština ove vežbe bila je psihološke prirode jer nam nije bilo dato koliko puta i koliko daleko treba da pređemo, niti koliko kontrolnih tačaka treba da se stigne da bismo prošli. Bili smo ostavljeni sami sebi i morali smo da prilagodimo tempo tako da pređemo koliko god mislimo da je razumno, uz napomenu da još pet nedelja selekcije tek dolazi nakon toga.
imali smo stroge instrukcije da se ne družimo sa drugim kandidatima tokom vežbe, i u većini slučajeva staze između tačaka koje su nam dodeljene značile da bi čitav dan mogao proći bez viđanja drugih kandidata. U prvih nekoliko dana susreo sam se sa nekoliko drugih i držali smo se pravila; nismo jedno drugom pokazivali ništa osim kratkog klimanja potvrde pre nego što bismo krenuli svaki svojim putem. Ujutru poslednjeg dana vežbe, sudario sam se sa drugim kandidatom u dubokom toku potoka kojim sam se kretao. Pretpostavivši da je šansa da nas uhvate mala, rizikovali smo kratak razgovor. Tema našeg razgovora bila je to koliko smo puta prelazili i koliko tačaka smo već dosegli. Tokom razgovora, drugi kandidat mi je, sa pristojnom odlučnošću, rekao da je potrebno najmanje pet tačaka da bi se vežba prošla. Ne dovodeći u pitanje tačnost njegovih informacija, prihvatio sam to kao zapovest.
Završili smo razgovor i razišli se, ostavivši me da razmišljam o situaciji. Do tog trenutka stigao sam do četiri tačke, a petu sam imao na samom vrhu planine udaljene oko 20 kilometara. Imali smo instrukciju da se posle mraka ne krecemo, što mi je ostavljalo otprilike sedam sati da dođem do nje. U to vreme bilo je već nekoliko nedelja kursa selekcije, a telo mi je počelo da pokazuje znake iscrpljenosti. Jedan od kvadricepsa mi je bio izuzetno zategnut i svakim korakom me je boleo. Počeo sam da gubim značajnu težinu usled intenzivnog fizičkog napora i ograničene hrane. Fizičko propadanje je počelo da utiče na moje psihološko stanje. Po prvi put na kursu, imao sam trenutke mentalne slabosti i sumnje. Cepajući dalje kroz ostatak poslednjeg dana vežbe, približavao sam se bazi planine na čijem vrhu se nalazi moja petta tačka, dok je sunce zalazilo. Do tada sam se pomirio s činjenicom da ću verovatno propustiti tačku pre mraka i odlučio sam da postavim kamp na osnovi planine za noć i da prijavim svoju lokaciju za zakazano podizanje sledećeg jutra. U poslednjih nekoliko stotina metara hoda ka bazi planine, još jedan kandidat je potrčao iza mene ne primetivši me i izjednačio se sa mnom, što me iznenadilo i prestrašilo.
Ispostavilo se da je njegova sledeća tačka ista kao i moja, ali za razliku od mene, njegov pristup je bio pozitivan, i uprkos tome što je priznavao da neće stići do tačke pre mraka, ipak je krenuo naprijed. Pozvao me da se zajedno popnemo na uspon, ali tada sam bio mentalno poražen. Kada smo došli do početka staze koja vodi uz planinu, poželio sam mu sreću i onda sam našao mesto za kamp za tu noć i spustio svoj ranac. Iako sam doneo odluku da odustanem, nešto u meni nije dozvolilo da rasklopim svoj pribor da postavim kamp. Dok sam sedeo uznemireno, prevrnuo sam pogled na drugog kandidata u daljini koji se penjao uz uspon ka tački dok je sunce zalazilo. Prošao sam kroz sve godine obuke koje su me dovele do tog trenutka kroz svoj um. Dok sam to radio, shvatio sam da su sve te godine dovele do ovog trenutka i da sam upravo u procesu odustajanja od svog sna. Shvatio sam užasan osećaj da bi sve što sam se toliko potrudio i sve žrtve koje sam podneo možda bile uzalud ako bar ne pokušam poslednji uspon.
Moja peta tačka bila je manje od kilometra udaljena, iako sve uzbrdo, i ne bih stigao pre mraka, ali radije bih pretrpeo batine ljutog SAS vojnika na tački nego da živim ostatak života znajući da sam se razočarao odustajući od svog sna. Vratio sam ranac na bolna ramena i sa plućima i nogama kako gore, dao sam najbolje što sam mogao uspinjući se planinskom stazom dok se svetlost gasila. Kako je mrak postajao sve gušći, postajao sam sve petoćljiviji, spoticao sam se po kamenitom putu dok sam jurio ka vrhu, gusta vegetacija oko staze hvatala me za ramena i ranac dok sam se probijao napred.
Kada se staza izravnala i približio sam se tački, bio sam u stanju sličnom transu, pokretan endorfinima koje je moje telo oslobađalo kao odgovor na ekstreman napor uspona i bol od napetog kvadricepsa. Zastao sam na tren da uhvatim dah i fokusirao sam oči kroz mrak kako bih video slab sjaj svetla na tački. Sa ničim više nije preostalo, otišao sam do tačke i, pripremljen na najgore, predstavio sam se ljudima na smernom osoblju. Bez ikakve emocije, oni su poslali poruku višem komandnom centru da sam stigao do tačke, a zatim su me odmah otpisali, nalažući mi da postavim kamp u blizini i da se sutra ujutru spustim do baze planine radi preuzimanja.
Rudyard Kipling savršeno dočarava suštinu ovog iskustva za mene kroz njegovu pesmu „Ako“ sa sledećom linijom:
Ako možete da naterate svoje srce i živce i tetive da služe vašoj nameri dugo posle nego što su otišli, i tako da istrajete kada u vama nema ničeg osim volje koja im govori „Držite se!“
Profesionalno verujem da sam dostigao upravo stanje na koje se Kipling poziva te večeri tokom selekcije. Do danas nemam pojma da li je dostizanje pete tačke bilo važno ili ne; možda bi bilo dovoljno da sam završio dovoljno da prođem aktivnost kada sam stigao do baze uspona, i da sam se samo tamo kampovao i i dalje bi mogao da napredujem na kursu.
U svakom slučaju, veoma sam zadovoljan što sam odlučio da se upustim u taj uspon. Čak i ako to nije uticalo na to da li ću moći da nastavim i kasnije uspešno završim kurs, predstavljao je mentalnu prekretnicu tokom selekcije. Od tog trenutka, bio sam nepokolebljiv u nameri da završim kurs. Bez obzira na to koliko je bilo teško, nije mi pala na pamet ni jedna misao sumnje u sebe. Prošao sam kroz barijeru iscrpljenosti i fizičkog bola i time sam samom sebi dokazao šta je moguće ako uspevam da držim svoj um u igri. Ispucao sam poslednji metak iz magacina te noći, a sledećeg jutra i dalje sam bio tamo i i dalje sam koračao napred, svakim trenutkom približavajući se svom cilju.
Naravno, postoji granica do koje čovek može da gurne svoje sposobnosti, kako fizički, tako i psihički, i bio sam srećan što nisam podlegao svojim povredama ili infekciji tokom selekcije. Da se to desilo, verujem da bih na kraju prihvatio činjenicu da su ti ishodi uglavnom van moje kontrole i s vremenom bi ih možda prihvatio. Da te večeri nisam ustao i pokušao poslednji uspon, a zatim bio uklonjen sa kursa zbog neuspeha da dođem do pete tačke, siguran sam da bih ceo život žalio zbog te odluke, jer ta odluka je bila izvan moje kontrole. Poenta ovog poglavlja je sledeća: ako imate životni cilj koji nameravate da ostvarite, nemojte ostavljati nijedan metak u magacinu dok ga pokušavate da ostvarite. Nikada ne znate kada će taj poslednji napor da dostigne vaš cilj biti presudna razlika između uspeha i neuspeha.
Ovaj članak je poglavlje iz nedavno objavljene knjige Dana Pronka pod naslovom „Average 70kg D**khead – Motivacione lekcije bivšeg doktora Specijalnih snaga vojske,“ koja je dostupna sada.
