On je rekao: „Ne želiš da budeš MP; taj posao je užasan. Mnogo bi ti više prijalo da putuješ svetom s instrumentom.“ I to je to. Prodao me. U kratkom vremenu posle tog susreta, moj MP kontrakt je otkazan i moja MOS 5546 trombonista Marines postao je nadređen.
Kroz boot camp u San Diegu, obuku borbene borbe (MCT) u Camp Pendletonu, i na kraju put do Little Creek, VA. Verovatno prepoznajete lokaciju. Vojne škole muzike (SOM) su bile smeštene na istoj bazi. I sve East Coast SEAL timovi (osim onog tajnog broja pet do sedam).
Band Camp
Pojavio sam se u Little Creek zelen ali motivisan i spreman da krenem u rat. Tačnije, da krenem u muzičku školu. U svakom slučaju, video sam ove razbucane mornarske pilote kako šetaju po mojoj bazi i sećam se pomisao: „Ljudi, ovi momci su pravi autobusi za Donuts i smeju mi se sa svojim dugim kosama i would big mustache.” Kad se setim, drago mi je što nisam glasno rekao to. Nije mi bilo jasno šta je Navy SEAL, a kamoli da sam na njihovoj bazi.
U svakom slučaju, mornarski „bumps” i ja smo živeli u skladu tokom mog boravka tamo i vrlo sam uživao u tih sedam meseci na bazi. Dok sam bio u SOM-u, mojeme kaplarčki zubni zavesi umetnuti su mi na grudi od strane mog dede. Znate, onog istog koji pre samo 10 meseci je rekao onaj komentar o bubuljici na dupe. On i ja smo bili ponosni i to ostaje jedno od najboljih trenutaka mog života pa i danas.
Jedne noći, veća grupa nas je bila u Brass Bell, karaoke baru i restoranu na Independence Blvd. u Virginia Beach-u. U jednom trenutku, zgodna devojka je počela da priča sa mnom i na kraju me pozvala napolje do svog auta. Kao glupih 19 godina, otišao sam.
Kada smo bili kod njenog auta, izašli su dva momka kroz glavni ulaz i počeli da vrište na mene. Možda zvuči ludo, ali zapravo sam bio uzbuđen da isprobam svoje nove „Mornarčke borbene veštine” i spreman da ih nožem-šakom pošaljem u zaborav. Momci su se sve više približavali, jedan od njih je vikao: „zašto se družiš sa njegovom devojkom?” Pogledao sam devojku, rekao „hvala” i spremio sam se da krenem.
Kao scena iz filma…
U trenutku kad su dvojica momaka bili gotovo u dometu mog noža, primetio sam da se prednja vrata Brass Bell skoro obrušila. Oko nas je izašlo oko osam mornara i mornarica u punoj uniformi. Moj drug Steve povikao je: „Mogu li vam pomoći s nečim?”
Sada kada gledam unazad, shvatam da sam zapravo bio uzbuđen jer mi je devojka koja me pokušava da prevari na neki način bila uzrok tom događaju. Bez obzira na to, dvojica momaka su brzo promenila mišljenje, vratili smo se unutra i nastavili zabavu. To je izgledalo kao scena iz filma. Ako ste momak čija devojka mene više voli i čitate ovaj članak, nadam se da niste završili sa tom ženom.
Dok sam bio u SOM-u, naučio sam i kako da marširam i igram (što ranije nisam radio jer sam se previše bavio sportom da bih igrao za klub). Ispostavilo se da marširanje uz sviranje predstavlja prilično legitimnu veštinu koju sam naučio jer sam to radio naredne 3.5 godine. Sedam meseci kasnije završio sam kurs i dobio zadatke u Parris Island Marine Band u Beaufortu, Južna Karolina. Steve je dobio iste zadatke.
Novi momak ima tremu
Po dolasku u MCRD Parris Island, brzo sam registrovan i dobio gomilu opreme, uključujući trombon i nekoliko usnika. Takođe su mi dodelili dve garniture Dress Blues, pojas za odeću i par belih pantalona, koje su specifične za oblast benda. Uradili su nekoliko brzih proba pre nego što je došao moj prvi zvanični nastup sa Marine Band. Čudno, ali uzbudljivo! Jedna stvar koju treba da znate je da, zbog trombona koji ima dugi kliz, imamo mogućnost da stojimo u prvi red kako bismo imali prostora da pomeramo kliz dok sviramo.
Dakle, eto me. Moj prvi zvanični nastup sa Marine Band-om u životu. Bio je to ceremonijalni događaj povodom promene komande generalnog zapovednika. Pred nastupom nije bilo grešaka, a onda je došlo vreme za Pass and Review. Ovo je poslednja velika evolucija koju bend obavlja na kraju ceremonije. Za one koji ne znaju, sve jedinice koje su vodili CG marširaju pored njega u formaciji. Bend predvodi put i svira patriotske pesme.
Kada smo konačno prišli CG-u da mu damo pravi završni oproštaj, bilo je nervoze ili znoja ili šta god, ali otklonio sam kliz trombona i pao je otprilike desetak stopa ispred mene. Gde je cela bend nameravao da ga gazimo i udarimo ga po prašini.
Bez promašaja, sagnuo sam se, podigao kliz na maršu. Ali koliko god pokušavao, nisam uspeo da ga vratim na rog, što je bilo još jedan neuspeh. Bio sam uznemiren i nastavili smo da marširamo. Drum majstor je naredio da stajemo i okrenemo se, ali ja sam to propustio. Propao sam. Na kraju sam nekako završio nastup, ali nije to bio početak ili utisak koji sam želeo da ostavim.
Vreme da platim za svoje greške
Povratkom u Band Hall, pozvali su me u kancelariju gunner seržanta. Navodno, odlazni komandant general je zvao njega (nije sigurno da li je to istina ili je samo želeo da se osećam gore) i pitao šta nije u redu s njegovim bendom.
Za mene, gunner seržant je rekao: „Moraš mi reći šta sam ja pogrešio da bi te nategao toliko da ti to uradiš.” Znam šta su svi rekli; nema pravog odgovora. Ja sam bio lance corporal i on je Gunny. Ja sam bio u problemu. Rekao sam: „Nije tvoja greška, Gunny, moja je.” On je odgovorio: „BS, mora da sam nešto pogrešio da bi te nategao tako.” Rekao sam: „To se više neće ponoviti.” I, na sreću, nije.
Taj gunner seržant je zapravo završio kao dobar prijatelj, i vremenom sam mu se osvetio.
Jednog dana, vodio sam bazični vroubal doboj tima jer sam nedavno operisao koleno i ne mogu da igram. Pa, gunny je bio u timu i odveć loše je igrao te noći. Grubo je promašivao lopte, promašivao servis, sve u svemu.
Kada sam se vratio u svoj smeštaj, pozvao sam ga kući i rekao: „Hej, ja sam Sgt. Hill.” On je rekao: „Šta je bilo?” Ja sam rekao: „Imam samo jedno pitanje za tebe, šta sam pogrešio kao trener da biš ti to upropastio?” Tišina. Zlatna tišina. Konačno je nakazao da mrmlja: „Eh, jeb’o te, Hill!” i prekinuo je vezu. Osveta, kako se kaže, je jelo najbolje služeno hladno.
Imao sam toliko puta odlične trenutke u Marine Band-u. Svirali smo i putovali po celom istočnom kraju, u svim mogućim objektima od starih Boy Scout-baraka do konventa (da, tamo gde žive časne sestre, i mi smo možda imali konfese jedan drugom u malom prozoru) do Marriott Marquis hotela na Times Square-u. Leteli smo vojnim avionima sa pilotima i posadama iz svih različitih službi i imali nastupe od malene džeza bendu u osnovnoj školi do uživo na NASCAR trkama ili za dva miliona ljudi na najvećoj proslavi Sv. Patrika van Irske. Zaista je bio odličan posao.
Parada Sv. Patrika… i napadi
Sada, deo „pikantnog” dela priče. U martu 2002. godine otputovali smo u Savanu, Geor-gija, i trebalo je da nastupimo na godišnjoj paradi Sv. Patrika. Kada smo stigli, shvatio sam da nikada nisam video toliki broj ljudi na jednom mestu, a opet toliko ljudi obučeni u zelenu i potpuno pijani. Verovatno je to ono kako izgleda bataljon specijalnih snaga u grupi. Bilo je preplavljujuće.
Takođe sam znao da će to biti zabavan nastup. Jedna od stvari koju većina ljudi ne zna jeste da, kada Marine Band maršira, imamo ljude koje zovemo „đubrični čuvari” da pokušaju da drže ljude uz prod bandu. Ljudi — pogotovo pijani ljudi — vole da pokušaju da prođu između benda dok mi marširamo i sviramo.
Čuvari su bili preopterećeni jer bi udarac vrhom hotela mogao da izbije zube. Igranje, posle svega, je posao. Takođe i ručne borbe, itd. Samo nije bilo dobro. Zato koristimo „đubrične čuvare”. To su članovi benda višeg čina koji se sada bave više dnevnim administrativnim stvarima. Tog dana, imali smo četiri čuara jer smo znali da će biti ludilo. Ali smo i dalje podcenili situaciju.
Bili smo nekoliko milja u maršu kada se parada počela vraćati unazad. Drum majstor se okrenuo i dao znak da stanemo. Zatim smo stajali u paradnom miru jer ćemo biti zaglavljeni na mestu neko vreme. Tada je počelo. Žene su izlazile iz mase i napadale nas poljupcima i šaputale su sladak mali šapat u naša uši. Ovo nije bilo neobično, ali ovako u velikom obimu bilo je neuobičajeno.
Naši čuvari su bili preplavljeni i nisu mogli da zaustave nalet. Kao čovek koji se nalazio na frontnoj desnoj strani formacije, verujem da sam najviše alkoholne tečnosti upio kroz kožu lica. Poljubili su svaki centimetar mog lica dok nije skoro potpuno bio prekriven crvenim i zelenim ruževima. Postalo je toliko naporno da je drum majstor vraćao bend u marš samo da izađemo iz te zone. Oko 10 minuta smo marširali pre nego što smo opet morali stati zbog zastoj parade. Tu mi je postalo još čudnije.
Stajali smo u paradnom miru, a starija teška Hispanica žena stala je direktno ispred mene (đubrični čuvari su otišli, ali o tome posle). Gledala mi je pravo u oči i počela da dodiruje moje grudi. Stao sam kao hrast. Ona je shvatila i rekla: „Oh, ne možeš da se pomeriš, zar ne?” Mislio sam: „Uh, ovo će biti čudno.”
Neću da lažem. Imao sam 21-22 godine i možda bih ipak smatrao neke od tih naprednih pokušaja od nekih koji su mi već poljubili lice atraktivnijim. Ali ova gospođa nije bila privlačna, i u dobi od 21 godinu, smatram je da je starija od Mojsija.
U svakom slučaju, kada je shvatila da se ja neću pomeriti, rekla je: „Oh, uživaću u ovome,” i gurnula mi ruke u prednji deo pantalona.
Očigledno, to nije bilo dovoljno za nju pa je onda drugom rukom zavukla ruku u zadnji deo pantalona i počela da აღწе sve gore-dole. Stajao sam nepomičan. Moji drill instruktori nisu mogli da predvide ovakav scenario kada su nas učili da se ne pomeramo u formaciji. Nakon što je zadovoljila svoju malu zabavu, rekla je: „Hvala ti na tome” (kao da sam imao izbor) i nestala nazad u masu. Samo još jedan dan u Marine Band-u.
BITKA!
Kao što sam gore pomenuo, razlog zbog kojeg je ta žena imala tako lak pristup unutra mojih pantalona bio je taj što su naši čuvari bili izgubljeni. Nisam znao zašto, nisam ga video baš iz nekog vremena. Zatim su se glasine probile sa zadnjih redova bendu, iz igre „telefona”. Do mene je stigla poruka: „Zadnjih šest redova benda se razbilo i počelo da se bore s momcima koji su vikali N-reč čuvaru.” Moj čuvar bio je jedini crnac tog dana, pa sam barem video zašto nije pored mene.
Onda sam dobio pažnju drum majstora i obavestio ga da sviramo sa dve trećine benda i skoro bez bubnjeva jer su se ti nalazili pozadi. Uspeli smo da se snađemo. Kasnije sam saznao da su neki pijani vatrogasci sa policijskog odjeljenja povukli N-reč na moga čuvara i on ih je izbucao. Zatim je izbila tuča, što je navuklo i zadnje redove benda da se uključe i pomognu. Samo još jedan dan u Marine Band-u.
9-11-01
Imam desetine drugih priča upravo ovakvih. Realnost je da, iako nikada nisam ostao na ratištu, mnogi moji bližnji prijatelji jesu. A posao člana Marine Banda je „bezbednost pozadi” u vreme rata. Svi članovi benda su PRVI i PREDSVEKULI RIFLE, jer svaki Marines mora biti i krvožilac u borbenoj borbi.
Zbog tog označavanja, mnogi iz mog benda su posle 11. septembra bili angažovani kao MP-ovi. Delili smo vreme između smena MP-a i muzičkih nastupa tokom mnogih meseci. Bio je to čudan ali neverovatno uzbudljiv period u vojsci. Ostao sam u kontaktu sa mnogima od ljudi s kojima sam služio. Puno sam naučio o muzici, ali još više o tome da budem odgovorna odrasla osoba.
Kada sam napustio aktivnu službu i vratio se na koledž (ovaj put na univerzitet), uspešno sam završio Bachelor-ovu diplomu za šest semestara, uz istovremeno obavljanje tri posla. Marines su me odgojile u čoveka.
Iskustvo koje sam stekao u Marine Band-u ostaje mi u sećanju — delom i zbog jedne male, hispanske žene koja me seksualno uznemirila usred dana jednom jednog poslepodneva u Savani, Georgia. Samo još jedan dan u Marine Band-u.
