Kada jeftino oružje izaziva moćne vojske, da li postavljamo prava pitanja?
Spiderova mreža i jednostavno pitanje
27. juna 2025. godine, Bezbednosna služba Ukrajine sprovela je operaciju koja je, duboko u ruskoj teritoriji, izgledala neodoljivo dobro planirano i izvedeno, a istovremeno je osvetlila još jedan inovativan način vođenja asimetričnog ratovanja. U operaciji Spiderova mreža, Ukrajina je navodno koristila 117 FPV dronova (dronovi sa vizijom iz prve osobe) koje je sakrila i prevezla u Rusiju kako bi napala strateške ruske vazdušne baze udaljene hiljadama milja. [1] Kasnije komercijalne satelitske fotografije potvrdile su da su ruski avioni uništeni ili oštećeni, iako su procene ukupnih gubitaka znatno varirale. [2] [3]
Iako upotreba dronova u asimetričnom ratovanju nije nova, obim, domet i način na koji je operacija izvedena svakako su privukli pažnju vojnih analitičara širom sveta.
U početku se činilo da je reč o prilično jasnoj lekciji. Relativno jeftini bespilotni letelici korišćeni su protiv izuzetno vrednih vojnih objekata duboko u neprijateljskoj teritoriji, iako Ukrajina nije imala vazdušnu dominaciju. Drugim rečima, Ukrajina nije kontrolisala nebo nad Rusijom. Dronovi nisu morali da probiju rusku mrežu protivvazdušne odbrane iz teritorije Ukrajine. Umesto toga, Ukrajina je promenila bojište čineći ono što se nije očekivalo: prebacila je dronove bliže svojim ciljevima pre nego što su ih lansirali. [1] Ova operacija nas je dovela do jednog prilično uskog pitanja: Da li niskotarifni bespilotni sistemi mogu neprijatelju onemogućiti pristup ili potpuno korišćenje značajnih resursa bez prethodnog uspostavljanja konvencionalne kontrole nad okruženim bojištem?
Međutim, skoro odmah se to jedno jednostavno pitanje pretvorilo u pokretač daljeg istraživanja — i u pojavu još brojnih pitanja koja su se pokazala neophodnim za potpuno razumevanje onoga što se desilo i šta to može značiti.
Koliko uspešna bila operacija?
Prvi korak bio je utvrđivanje tačne mere uspešnosti operacije Spiderova mreža. To zvuči jednostavno: broj uništenih ili oštećenih aviona, procena njihove vrednosti, upoređivanje s cenom dronova, i mnogi bi zaključili da imaju odgovor. Međutim, nije tako. Ispostavilo se da je odgovor znatno složeniji, i da i precizno tumačenje javno objavljenih podataka nije baš jednostavno.
Skoro odmah su se pojavljivale značajno različite procene iz različitih izvora. Ukrajinska bezbednosna služba (SSU) je najpre izjavila da je 41 ruski avion bio „zadet“ i da je vrednost pogođene avijacije premašila 7 milijardi dolara.[1] Do decembra 2025. SSU je opisivala 41 avion kao „uništen“. [4] Obratite pažnju na malu razliku u rečima: „zadet“ naspram „uništen“. Istovetnost reči je suptilna, ali značenje je veoma različito. Biti „zadet“ ne mora značiti da je avion uništen, niti govori koliko dugo avion može biti van upotrebe.
Procene SAD bile su znatno niže. Američki činovnici su Reutersu neposredno nakon operacije rekli da je otprilike 10 ruskih aviona uništeno, od ukupno do 20 pogođenih aviona.[5] Ali „oštećen“ ne znači nužno „uništen“, niti govori koliko dugo su ti avioni bili nedostupni. Neki oštećeni avioni mogu brzo da se vrate u službu, drugi traže dugotrajne popravke, a neki možda i nikada ne dođu ponovo u upotrebu. Izveštaj DoD Inspector General (Inspektor General Ministarstva odbrane), navodeći DIA, rekao je da je bar 10 ruskih strateških bombardera izgubljeno.[3]
Vladini prelazi su dodatno izazov za spoljašnjeg analitičara. Mogu uključivati informacije koje nisu dostupne u javnom domenu, ali javno objavljena procena možda ne otkriva sve relevantne dokaze ili metodologiju. Suprotno tome, komercijalne slike, medijske vesti i drugi javni izvori mogu pružiti dokaze koje se mogu nezavisno proveriti, ali i dalje daju samo delić slike. Nijedno od toga ne bi trebalo automatski biti prihvaćeno ili odbijeno samo na osnovu porekla.
Dakle, koji broj je tačan? Jednostavan odgovor bi bio: ne možemo sa sigurnošću reći. I to je dovelo do još jednog pitanja: Da li uopšte treba da znamo tačan broj da bismo razumeli šta operacija Spiderova mreža može značiti?
Zavisi od toga šta pokušavamo da otkrijemo. Ako je pitanje koliko je Ukrajina nanela štete ruskom nizu strateških bombardera, razlika između 10 i 41 aviona mnogo znači. Ali to nije bilo pitanje koje je pokrenulo ovu istragu. Pokušavali smo da razumemo šta ovakva operacija može da nam kaže o korišćenju relativno jeftinih sistema na nove načine protiv mnogo snažnijeg neprijatelja. Za to pitanje, tačan broj manje je važan. Čak i konzervativnije procene pokazuju da je Ukrajina uspela da dosegne vredne vojne objekte duboko u Rusiji, bez prethodnog uspostavljanja kontrole nad vazdušnim prostorom između Ukrajine i tih ciljeva.[2] Za pitanja koja istražujemo, kako je Ukrajina to ostvarila — i šta bi drugi mogli naučiti iz toga — može biti važnije od tačnog broja aviona uništenih ili oštećenih.
Šteta nije isto što i Efekat
Čak i da znamo tačan broj aviona koje su Rusija uništila ili oštetila, još uvek ne možemo sa sigurnošću reći koliko je operacija Spiderova mreža zapravo bila uspešna. Brojanje oštećene opreme jeste procena štete na ciljevima, ili BDA, ali to ne govori nužno koji je efekat, ako i kakav, taj gubitak imao na sposobnost Rusije da nastavi vojne operacije.
Ovo pitanje — šteta naspram efekta — postalo je važno kada smo pogledali američku procenu operacije. Izveštaj DoD Inspector General (pozivajući DIA) procenio je da je Rusija izgubila najmanje 10 strateških bombardera, ali je istakao i da ti gubici verovatno neće značajno oslabiti sposobnost Moskve da nastavi napade krstarećim projektilima na Ukrajinu.[3] Ako je ta procena tačna, možemo početi da vidimo kako početne informacije mogu izgledati suprotno. Ukrajina je uništila vredne ruske vojne avione, ali neposredan efekat na sposobnost Rusije da nastavi napade krstarećim projektilima može biti relativno mali.
Ovde postaje još zanimljivije i zahteva pažljivije sagledavanje dostupnih informacija. Kada dublje kopamo, otkrivamo da mogu postojati i drugi efekti koji nisu uhvaćeni jednostavnim brojčanjem uništenih aviona.Fizičko uništenje je samo jedan od načina merenja efekata operacije. Da li je Rusija raspršila avione, promenila operativne procedure, ojačala odbrane, preselila resurse ili posvetila dodatno osoblje i sredstva za zaštitu? Ako jeste, te promene bi mogle da nameću kontinuirane troškove dugo nakon same napada. Ti efekti mogu biti teži za merenje od uništenih aviona, ali i dalje mogu značiti.
Pre donošenja zaključka, stoga treba pogledati ne samo šta je uništeno, već postaviti i dva važnija pitanja: Šta se promenilo posle napada i kakav bi to uticaj moglo imati na sposobnost Rusije da vodi rat na duži rok?
Šta se tačno promenilo posle Spiderove mreže?
Komercijalne satelitske fotografije analizirane posle napada pokazale su da je Rusija rasporedila i prerasporedila neke svoje strateške bombardere. Do 12. juna, podaci bazirani na slikama analizirao je AviVector, ukrajinski projekat otvorenog izvora koji prati rusku vojnu avijaciju, i ukazao je na to da su avioni premešteni sa baza u Olenja i Belaja na udaljenije lokacije, uključujući baze u dalekom istoku zemlje. [6] To je značajno jer dokumentuje promene u rasporedu ruskih aviona posle napada, iako ne potvrđuje da je Spiderova mreža bila jedini uzrok tim promenama.
Postoje i dokazi da je Rusija nastavila da gradi zaštitne hangare na više vazdušnih baza posle operacije. Satelitske slike iz jula 2025. dokumentovale su zaštitne strukture na Khalino vazdušnoj bazi u Kurskoj oblasti i na Saki vazdušnoj bazi u zauzto Krimu. [7] Treba biti oprezan u atribuciji ove gradnje Spiderovoj mreži jer je Rusija već unapređivala odbranu vazdušnih baza tokom rata. [8] Vremenski okvir je konzistentan sa mogućnošću da je Spiderova mreža doprinela daljim odbrambenim promenama, ali dostupni dokazi ne određuju koliki je uticaj imao.
Ovo menja način na koji gledamo na operaciju. Ako brojimo samo avione uništene ili oštećene, promašujemo deo priče. Pomeranje bombardera dalje, izgradnja zaštitnih skloništa, promena procedura i posvećivanje dodatnih resursa odbrani sve nose troškove. Neki od tih troškova mogu biti relativno mali, drugi značajniji. Moguće je i da ih je teško izmeriti. Ali sve to može biti deo šire posledice operacije. Drugim rečima, efekat operacije Spiderova mreža nije nužno završio kada su dronovi prestali da lete.
Postavilo se još jedno pitanje. Ako relativno jeftini napad prisili protivnika da potroši značajno više novca, vremena, ljudstva i drugih resursa na zaštitu od narednog napada, zar taj defensive teret ne bi trebalo smatrati delom efekta? Mislili smo da treba. Ali to je značilo da naša originalna ideja da uporedimo trošak jeftinih dronova sa vrednošću aviona koje su uništili postaje presložena.
Ne možemo reći „117 jeftinih dronova protiv milijardi dolara u bombarderima“, jer dronovi nisu bili jedini trošak Spiderove mreže. Prema tvrdnji SSU, operacija je bila pripremana više od 18 meseci.[1] Bilo je obaveštajnih, logističkih, prevozačkih, osoblja, komunikacionih, tajnih pristupa i drugih zahteva čija ukupna cena nam nije javno poznata. Cena oružja nije ukupni trošak postizanja efekta.
Šta zapravo znači „nizak trošak“?
U ovom trenutku, i drugi problem sa našim prvobitnim pitanjem postao je očigledan. Govorili smo o „niskotarifnim“ bespilotnim sistemima, ali šta tačno podrazumevamo pod „niskim troškom“? Cena drona sama po sebi očigledno nije dovoljna. Kao što je i Spiderova mreža pokazala, jeftino oružje može zahtevati mnogo veće ulaganje u planiranje, obaveštavanje, logistiku, osoblje i vreme pre nego što ostvari željeni efekat.
Takođe nije smisleno da se uspostavi apstraktna tačka od milion dolara i proglasi sve ispod nje „niski trošak“. Operacija vredna milion dolara može biti izuzetno jeftina ako ostvari značajan vojni efekat koji bi inače zahtevao stotine miliona dolara u oružju i resursima. Isto tako, operacija od milion dolara može biti katastrofalna investicija ako ostvari veoma malo vojne vrednosti.
To nas vodi ka korisnijem pristupu: niskotiražna asimetrična sposobnost je ona čiji je uložen napor značajno manji u odnosu na značajan vojni efekat ili na teret odbrane koji može nametnuti.
Ali i taj definiciju treba malo prirediti. Sposobnost nije vredna samo zato što je jeftina ili zato što prisila protivnika da reaguje. Efekat mora doprineti misiji. Na primer, naterati protivnika da potroši milione da bi se suprotstavio nečemu što nas košta hiljadu dolara može izgledati dobro na papiru. Ali ako ta odbrambena potrošnja nema značajan uticaj na sposobnost protivnika da ostvari svoju misiju — ili našu — možda nema velike važnosti. Povoljan odnos troška-efekta ne mora nužno značiti značajan vojni efekat.
Ta spoznaja nas je navela da pređemo od same poređenja troškova. Takođe smo hteli da vidimo šta ta sposobnost zapravo postiže. Da li je samo oštetila nešto, ili je ta šteta promenila šta protivnik može da uradi? Da li je odložila operaciju, smanjila njenu efikasnost, primorala resurse da se preusmere na drugo, ili sprečila nešto da se dogodi uopšte? I, možda najvažnije, da li su ti efekti zapravo pomogli da se ostvari ono što smo pokušavali? Efekat ima smisla samo u odnosu na ono što pokušavamo da postignemo.
To takođe znači da uništavanje nije uvek jedino — ili uvek najbolje — sredstvo da se ostvari koristan efekat. U zavisnosti od toga šta pokušavamo da postignemo, odlaganje protivnika, uskraćivanje pristupa nekom predmetu na kritično vreme, smanjenje efikasnosti sistema, preusmeravanje resursa ili stvaranje neizvesnosti mogu biti dovoljni. U nekim slučajevima, uništavanje cilja i dalje može biti neophodno. Poenta nije da uništavanje više nije važno. Poenta je da uništavanje predstavlja jedan od načina ostvarenja efekta, ne nužno meru uspjeha sama po sebi.
Vredno je i vreme. U kojoj meri će pristup nečemu biti onemogućen tokom nekoliko sati zavisi od okolnosti. Kašnjenje aviona, broda, jedinice, isporuke zaliha ili komunikacionog sistema može mali značaj na običan dan, ali isti kašnjenje u kritičnom trenutku može promeniti ishod operacije. Značaj efekta zavisi ne samo od onoga šta se desilo, već i od kada se desilo, koliko dugo je trajalo i šta je protivnik pokušavao da uradi u trenutku.
To nas dovodi do još jedne razlike koja postaje sve važnija dok radimo na problemu. Sposobnost može raditi tačno onako kako je zamišljena i dalje postići veoma malo. Dron može uspešno da pogodi svoj cilj. Cyber-napad može privremeno da zatvori sistem. Elektronski napad može ometati komunikacije. Svaki bi mogao biti uspešan na nekom nivou. Ali da li je uspeh promenio protivnikovnu sposobnost da sprovodi operaciju? Ako jeste, da li je efekat značajan dovoljno da utiče na veći sukob? Uspeh na jednom nivou ne garantuje uspeh na sledećem.
Jedan način da razmislimo o ovome jeste da pratimo efekat od mesta gde započinje do mesta gde završava: Da li je sistem radio onako kako je namenjeno? Da li je toproduovalo korisne taktičke rezultate? Da li su ti rezultati uticali na protivnikovu sposobnost da sprovodi operaciju? I da li je taj operativni efekat na kraju imao značaj na strateškom nivou? Odgovori se neće uvek premeštati glatko sa jednog nivoa na drugi. Tehnički uspešan napad može biti taktički uspešan, a ipak ne proizvesti značajan operativni efekat; i čak i značajan operativni efekat možda neće dovesti do željenog strateškog ishoda. To ne znači da operacija nije uspešna samo zato što sama po sebi ne menja tok rata. Njen dodatni doprinos većem naporu može biti upravo ono što je vredno.
Uzmimo jednostavan primer: dron uspe da pogodi most i ošteti ga. Na tehničkom nivou, oružje je radilo kako je zamišljeno i pogodilo cilj. Sledi taktički nivo: da li su štetu sprečila prelazak neprijateljske jedinice preko mosta? Zatim prelazimo na operativni nivo. Ako neprijateljska jedinica nije mogla odmah da pređe most, da li je to odlaganje sprečilo da stigne do veće bitke na vreme i pojača druge snage? Na kraju, na strateškom nivou, postaje pitanje da li je ono što se desilo u toj bitci pomoglo da se ostvari veći rezultat u ratu. Na svakom nivou efekat mora voditi ka nečemu što ima značaj na sledećem nivou. Sam udar drona o most ne govori mnogo o tome da li je operacija na kraju proizvela strateški značajan rezultat.
Jednostavnije rečeno, možemo pratiti efekat kroz sledeću progresiju: Tehnički efekat → Taktički efekat → Operativni efekat → Strateška posledica.
Očigledna meta možda nije važna meta
Ova progresija postavila je još jedno pitanja. Ako želimo da proizvedemo efekat koji ima značaj izvan neposrednog cilja, kako da odredimo šta uopšte treba da pokušamo da utičemo? Najvidljiviji odgovor bi bio identifikovanje najvećeg, najskupljeg ili najvidljivijeg dela protivnikovog sistema. Ali to možda nije deo koji najviše znači. Nečega relativno malog i naizgled nevažnog mogao bi podržavati nekoliko drugih delova sistema. Ako postane nedostupan, efekti bi mogli da se prošire daleko van te jedne komponente. S druge strane, nešto što izgleda izuzetno važnim može imati rezervne opcije, alternativne putanje, ili dodatne kapacitete koji omogućavaju da funkcioniše i posle oštećenja.
Razmislite o ovom jednostavnom primeru: protivnik upravlja nekoliko važnih objekata, svaki sa sopstvenim rezervnim generatorom. Ako pogledamo bilo koji objekat zasebno, napajanje može delovati prilično otporno. Ali pretpostavimo da svi ti rezervni generatori zavise od istog izvora goriva. Odjednom postaje mnogo zanimljivija ta manje očigledna tačka sistema. Ako normalno napajanje otkaže, generatori pružaju redundantnost. Ali ako zajednički snabdevanje gorivom postane nedostupno na duži period, nekoliko navodno nezavisnih objekata može biti pogođeno. Važnost tog snabdevanja gorivom ne potiče samo od onoga što taj tački radi sama po sebi, već od toga koliko velikog dela većeg sistema zavisi od nje.
Ovo nas dovodi do važnog razdvajanja: ranjivost nije nužno tačka iz koje se može iskoristiti pogotovo. Ono što je bitno je šta se dešava sa većim sistemom kada ta komponenta prestane da funkcioniše. U našem primeru, zajednička tačka distribucije goriva svakako izgleda važna, ali to samo po sebi ne dokazuje da bi njeno prekidanje proizvelo željeni efekat. Postrojenja mogu imati dovoljno zaliha goriva da nastave sa radom nedeljama. Gorivo može biti dostupno od drugog snabdevaca ili isporučeno drugom rutom. Neki operacije bi se mogle smanjiti, a najvažnije bi i dalje funkcionisale. Sistem se može jednostavno prilagoditi.
Dakle, pitanje nije samo: „Da li je ova komponenta ranjiva?“ Bolje pitanje glasi: „Ako ova komponenta postane nedostupna, šta drugo prestaće da radi — i koliko dugo?“ To nam povećava šansu da shvatimo da li smo pronašli nešto što se može poremetiti ili nešto čiji gubitak zapravo može doneti razliku.
To nas vodi da posmatramo šta se dešava posle nekog prekida. Sistemi su retko statični, a ljudi ne čekaju da nešto zabrinjavajuće otkaže. Oni preusmeravaju zalihe, preraspoređuju radne opterećenje, koriste rezervnu opremu, menjaju procedure, uzimaju kapacitete od nekog drugog, ili pronalaze privremena rešenja. Sistem koji na papir izgleda krhak može pokazati neočekivanu otpornost kada ljudi počnu da se prilagođavaju problemu. Obrnuto može biti i tačno. Sistem koji na prvi pogled deluje da ima mnogo rezervi može se ispostaviti mnogo krhkijim ako su te rezervne opcije zavisne od istog resursa koji je otkazao.
Zbog toga rezervne opcije treba ispitati jednako temeljno kao i sistemi koje štite. Nije dovoljno samo znati da postoji rezervna opcija. Moramo znati da li može da pruži dovoljno kapaciteta, koliko brzo može preuzeti posao i koliko dugo može da radi. Takođe moramo znati da li primarni sistem i njegova rezervna opcija dele još jednu zavisnost. Dva električna sistema, na primer, mogu delovati nezavisno sve dok ne otkrijemo da zavise od istog izvora goriva, mreže za komunikacije, sistema hlađenja ili druge spoljašnje podrške. Ne pitajte samo da li postoji rezervna opcija. Pitajte da li je dovoljna, u dovoljnom roku i dovoljno dugo.
Postoji i drugi vid rezervnih opcija koji možda neće nikada biti predstavljen na dijagramu sistema. Ljudi improvizuju. Pronalaženje privremenih rešenja, preusmeravanje odgovornosti, pozajmljivanje resursa ili ostvarenje iste misije na potpuno drugačiji način. Sistem može biti otporniji nego što formalni dizajn sugeriše jer ljudi ponekad stvaraju rešenja koja nisu planirana unapred.
To znači da moramo biti oprezni i koliko je poverenja koje dajemo našem razumevanju onoga što ispitujemo. Bez obzira koliko informacija prikupimo, naša slika će verovatno biti nepotpuna. Mogu postojati odnosi koje ne poznajemo, rezervni dogovori koje nismo otkrili, ili načini rešavanja problema koji još nisu izmislili. I kada počnemo da delujemo, protivnik može početi da menja način rada kao odgovor. Mapa nije sistem, i sistem ne mora stajati mirno dok mi analiziramo.
Jednom kada identifikujemo nešto što se čini važnim, sledeći korak ne bi trebalo biti samo otkrivanje kako to ugroziti. Prvo, treba pokušati da dokažemo da smo pogrešili. Šta ako postoji još neki izvor koji nismo identifikovali? Šta ako zalihe mogu da budu preusmerene? Šta ako rezervna opcija može da podnese više nego što smo očekivali? Šta ako protivnik može da popravi problem brže nego što smo mislili? I šta ako dva stvari koja deluju povezana nisu uistinu toliko zavisna jedna od druge koliko se čini? Pronalaženje mogućeg slablog mesta treba da bude početak analize, a ne kraj.
Ali pretpostavimo da smo testirali naše pretpostavke i još uvek verujemo da smo identifikovali nešto važno. Šta se dešava ako to prestane da radi? Ako jedna ustanova izgubi napajanje, na primer, deo posla se može preseliti na drugo mesto. To može rešiti trenutni problem — ali šta ako druga ustanova radi na maksimumu kapaciteta? Umesto da se otkloni problem, mi ga jednostavno premeštamo negde drugde. A ta nova situacija može stvoriti još problema. Ponekad najvažniji efekat nije prvi koji prestane da radi, već ono što se dešava dok sve ostalo pokušava da mu nadoknadi.
Zatim postoji još jedna mogućnost. Ponekad nijedan pojedinačni problem nije ozbiljan sam po sebi. Pretpostavimo da objekat izgubi deo svog normalnog napajanja, ali ima dovoljno rezervnog kapaciteta da nastavi da radi. To može biti podnošljivo. Sada pretpostavimo da objekat takođe izgubi pristup određenoj opremi ili zalihama koje obično prima iz nekog drugog mesta. Taj problem može biti podnošljiv sam po sebi. Ali rešavanje oba problema istovremeno može biti veoma različito. Rezervno napajanje može držati objekat u pogonu, ali možda ne na punom kapacitetu, dok problem sa zalihama otežava preostali posao. Dva problema koja bi se svaki mogla rešavati zasebno mogu postati mnogo teža za prevazilaženje kada se jave zajedno.
Koliko je dovoljno?
To nas dovodi do još jednog pitanja: Koliko efekta treba da bi zaista značio? Odgovor ponovo zavisi od onoga što pokušavamo da postignemo. Nije nužno da jedna ustanova potpuno stane u pogon da bi postala manje korisna. Transportna mreža ne mora potpuno da stane da bi izazvala ozbiljna kašnjenja. Mreža komunikacija ne mora da ostane potpuno tihi da bi postala manje efikasna. Bitno je da preostala sposobnost bude dovoljna protivniku da uradi ono što mu je u tom trenutku potrebno.
Pretpostavimo da protivnik treba 10 aviona da izvrši određenu operaciju i da ima 12 dostupnih. Smanjenje tog broja sa 12 na 11 može imati veoma mali efekat. Ali smanjenje sa 12 na osam može sprečiti da operacija bude izvedena onako kako je planirana. Nismo morali uništiti svaki avion — niti nužno uništiti bilo koji trajno. Trebalo je samo smanjiti raspoloživu sposobnost ispod onoga što je bilo potrebno u tom trenutku.
A šta ako su tih osam aviona dovoljno za sutrašnju misiju, ali ne i za danas? I šta ako se ostali mogu vratiti u službu za nekoliko sati? Odjednom, vreme postaje jednako važno kao i broj aviona dostupnih. Ako treba da sprečimo operaciju koja je planirana za ovaj jutro, čak i privremeno smanjenje može da ostvari naš cilj. Ali ako želimo da ograničimo protivnikovu sposobnost da vodi operacije nekoliko nedelja, isto privremeno smanjenje može biti veoma malo. Važno nije samo koliko kapaciteta uzimamo, već i kada ga uzimamo i koliko dugo protivnik ima da bude bez njega.
Postoji još nešto što treba razmotriti. Vojske operišu retko izolovano. Radnja koja sama po sebi ostvari malo može imati značajan doprinos većem naporu. Kašnjenje protivnika za nekoliko sati, na primer, možda ne deluje značajno. Ali šta ako to kašnjenje omogući savezničkim snagama da se presele, dozvoli drugoj operaciji da uspe ili navede protivnika da promaši važnu priliku? Odjednom, tih nekoliko sati može imati ogromno značenje. Ne bismo smeli suditi o akciji samo po onome što sama po sebi ostvari, već i po tome šta omogućava da bude postignuto.
Da li efekat vredi cenu?
Ali identifikovanje efekta koji želimo da proizvedemo nije jedini problem. Moramo i da utvrdimo da li ga zapravo možemo postići i šta će nam to tačno zahtevati. Jeftini dron, na primer, može zahtevati opsežno prikupljanje obaveštajnih podataka, pažljivo planiranje, obučeno osoblje, transport, komunikacije i druga podrška pre nego što bude efektnije korišćen. Isto pravilo važi i za skuplje oružje i konvencionalne vojne operacije. Ništa od ovoga ne dešava se samo zato što postoji oprema. A čak i ako operacija uspe, treba da se pita da li je ono što smo postigli vredno vremena, resursa, rizika i napora uključenog u nju. Jeftino oružje ne mora značiti jeftinu operaciju — ili vrednu operaciju.
A treba razmisliti i da možda postoji više načina za postizanje onoga što želimo. Konvencionalna vojna operacija može proizvesti željeni rezultat, ali isto tako i manje skijašni pristup ili kombinacija obe mogućnosti. Svaka od njih može zahtevati različite resurse, uzeti različito vreme i nositi različite rizike. Pitanje nije samo da li neki pristup može funkcionisati. Veće pitanje je da li on ima smisla u odnosu na alternative.
Kako to otkriti
Do sada ono što je počelo kao prilično jednostodno pitanje o jeftinim dronovima dovelo nas je u mnogo širu raspravu o tome kako vojne operacije postižu svoje ciljeve. Otkrili smo da identifikovanje nečeg ranjivog nije dovoljno. Moramo razumeti šta zavisi od toga, šta bi se moglo desiti ako to postane nedostupno, kako bi protivnik mogao odgovoriti i da li bi išta od toga zaista pomoglo u ostvarivanju naših ciljeva. Kako da sve ove konstatacije smestimo u jedan okvir koji pomaže da bolje razumemo i procenimo vojne odluke? Jedan pristup jeste rad kroz osmostepeni proces ili kontrolni spisak, gde svaki korak odgovara na važno pitanje i pomaže da izbegnemo zaboravljanje nečega što bi moglo promeniti naše zaključke i odluke.
Nije reč da čitaoci treba da postanu vojni planeri ili analitičari obaveštajne službe. Umesto toga, ovi koraci mogu pomoći da razumemo pitanja koja bi trebalo razmotriti prilikom donošenja vojnih odluka, procenimo tvrdnje o tim odlukama i ocenimo rezultate.
Korak 1: Definišite cilj
Pre nego što počnemo da tražimo ranjivosti ili odlučimo koje bi sposobnosti mogle biti korisne, treba da odgovorimo na osnovnije pitanje: Šta tačno pokušavamo da postignemo? Da li pokušavamo da sprečimo protivnika da sprovede određenu operaciju, da odložimo njegove snage ili da postignemo nešto drugo? U zavisnosti od onoga što želimo, pristup problemu može biti različit. Ali postoji i još jedno pitanje koje ne bismo smeli zaboraviti: Ako uspemo, da li će to uistinu pomoći da ostavimo veću ciljnu širu svrhu? Uostalom, mogli bismo sprovesti operaciju tačno onako kako je planirano i i dalje postići veoma malo onoga što smo na kraju želeli.
Korak 2: Definišite efekat koji nam treba
Jednom kada znamo šta pokušavamo da ostvarimo, sledeće pitanje jeste šta u suštini mora da se dogodi da bi to bilo moguće. Treba li potpuno da zaustavimo protivnikovu operaciju, ili bi odlaganje bilo dovoljno? Koliki deo njegove sposobnosti treba biti pogođen i na koliko dugo? Takođe, vreme je važno. Prekid od nekoliko sati može danas da napravi razliku, a sutra da gotovo ništa ne promeni. Treba biti precizan u ishodu koji tražimo, jer bez toga nećemo znati da li je naš pristup verovatno uspešan — ili je uopšte uspeo.
Korak 3: Razumite kako sve na sebe utiče
Sad, kada znamo šta pokušavamo da postignemo i šta mora da se dogodi, moramo razumeti šta sve čini sistem. Vojna baza, mreža transporta ili industrijsko postrojenje ne funkcionišu izolovano. Zavisni su od ljudi, opreme, snabdevanja, komunikacija i drugih stvari koje im omogućavaju da funkcionišu. Ali saznanje da takve zavisnosti postoje nije isto što i razumevanje kako one rade zajedno. Treba otkriti koje zavisnosti zaista značaju, kako utiču jedne na druge i šta bi se moglo dogoditi ako neka od njih izbije. Moramo priznati da i naša slika može biti nepotpuna. Samo zato što mislimo da razumemo kako nešto funkcioniše ne znači da zaista razumemo.
Korak 4: Proverite veze i rezervne opcije
Nakon identifikovanja nečega na šta se oslanjamo, treba otkriti koliko su ti spojevi važni. Šta se dešava ako jedan od njih otkaže ili ne funkcioniše kako treba? Da li sve staje, ili protivnik može da nađe drugi način da obavi posao? Da li postoji rezervna opcija, ali može li ona da podnese sav teret? Koliko brzo može da se preuzme i koliko dugo može da radi? Ono što izgleda kao ozbiljna ranjivost može se ispostaviti samo kao neprijatan kvar. S druge strane, rezervna opcija može postojati ali uopšte ne biti sposobna da uradi sve što je potrebno. Nije dovoljno znati da postoji alternativa. Treba znati da li zaista može da odradi posao, kada je potrebna i koliko dugo može da radi.
Korak 5: Testirajte ono što mislite da ste pronašli
Nakon identifikovanja nečega što izgleda kao važna ranjivost, treba se pobrinuti da zaista jeste. Koji dokazi podržavaju naš zaključak? Da li postojale pretpostavke nisu testirane? Da li bi moglo postojati drugo objašnjenje za ono što vidimo? I koje dokaze bi mogle da nas pogrešno dovedu do zaključka? Treba razmotriti i kako bi se protivnik mogao odazvati. Napadnuti su, oni neće mirno čekati dok mi pokušavamo da iskoristimo slabost. Mogu pronaći privremena zaobilazna rešenja, promeniti način na koji operišu ili učiniti nešto što nismo očekivali. Treba biti jednako spreman da otkrijemo da smo u krivu koliko i da smo u pravu.
Korak 6: Uporedite opcije
Nakon što smo identifikovali moguću ranjivost i testirali pretpostavke, treba odlučiti šta ćemo uraditi. Može postojati više načina da ostvarimo cilj. Jeftini dron može biti jedno rešenje, konvencionalna vojna operacija drugo, ili kombinacija oba. Ali koji je sa najviše smisla? Šta bi svaki pristup zahtevao po pitanju planiranja, osoblja, opreme, vremena i novca? Šta bi moglo poći po zlu i kako bi protivnik reagovao? Treba razmišljati i šire od same operacije. Čak i ako sve prođe po planu, mogu nastati drugi problemi, možda eskalacija konflikta ili ugrožavanje saveznika. A šta bi se desilo ako uopšte ne reagujemo? Cilj nije samo pronaći pristup koji bi mogao da uspe, već izabrati onaj čije bi koristi verovatno opravdale njegove troškove i rizike.
Korak 7: Procijenite šta smo naučili
Analizirali smo šta pokušavamo da postignemo, šta mora da se dogodi, tražili smo slabosti, testirali smo mišljenje i uporedili opcije. Sada je vreme da razmislimo šta smo naučili i šta nam to govori. Koliko smo sigurni u naše zaključke? Šta ne znamo i da li taj nedostatak informacija može da promeni našu procenu? Tehnologija, uključujući veštačku inteligenciju, može da pomogne u ispitivanju informacija i otkrivanju mogućnosti koje bi inače mogle ostati neprimećene. Ali i te alate mogu da pogreše, zato moramo proveriti šta nam kaže, a ne samo prihvatiti to. Moramo prepoznati da ljudi koji odlučuju o vojnoj politici mogu imati informacije koje mi nemamo. Oni moraju da sagledaju dokaze, uzmu u obzir rizike i donesu odluke za koje su na kraju odgovorni. To ne znači da ne bismo trebalo da propitkujemo njihove odluke. Naprotiv. Kao građani, imamo odgovornost da razumemo šta naši lideri rade, da pitamo da li njihove odluke imaju smisla i da ih držimo odgovornim. Budući da rade za nas.
Korak 8: Vidite šta se zapravo dešava i učite iz toga
Čak i nakon što je odluka doneta i operacija sprovedena, naša analiza nije završena. Treba da saznamo šta se tačno desilo. Da li je operacija ostvarila ono što smo očekivali? Da li se protivnik odazvao onako kako smo predvideli, ili nas je nešto iznenadilo? Da li su postojale posledice koje nismo uzeli u obzir? I ako stvari nisu išle planirano, možemo li otkriti zašto? Ali treba biti i strpljiv. Nije svaki rezultat ili posledica odmah vidljiv. Ono što danas izgleda kao uspeh može se kasnije pokazati manje značajnim, dok operacija koja je na prvi pogled delovala kao manje uspešna može ostaviti važan trag. Ponekad nećemo znati pravi uticaj mesecima, godinama ili čak duže. To ne znači da treba da prestanemo procenjivati šta se dogodilo. Znači da treba biti spreman da preispitamo svoje zaključke kako dobijamo više informacija. Ako činjenice ne podržavaju naše originalne zaključke, moramo da ih promenimo, a ne da ignorišemo činjenice.
Šta ovo znači za Sjedinjene Države?
Do sada smo razmatrali kako relativno jeftine naoružanje i druge sposobnosti mogu omogućiti manjoj ili manje moćnoj sili da ostvari nešto što bi inače zahtevalo znatno više resursa. Ali šta to znači za Sjedinjene Države? Imamo najmoćniju vojsku na svetu, podržanu ogromnom mrežom baza, transportnih sistema, komunikacija, snabdevanja i drugih resursa. Te sposobnosti daju velike prednosti, ali ih i čine zavisnim od određenih faktora. Ako relativno jeftini sistemi mogu da iskoriste slabosti moćnog protivnika, ne bismo trebalo da se zapitamo da li isti pristupi mogu biti primenjeni i na nas? Moramo razmotriti ove mogućnosti sa obe strane: kako ih bismo mogli koristiti protiv protivnika i kako bi protivnik mogao da ih iskoristi protiv nas.
Preispitivanje načina na koji se borimo
Ako relativno jeftini sistemi ponekad mogu da ostvare misije koje su nekada zahtevale mnogo veće i skuplje snage, ne bismo li trebali razmisliti gde bi oni mogli da se uključe u naše sopstvene vojne operacije? To ne znači da treba zameniti avione, brodove ili druge konvencionalne oružane sredstva dronovima i jeftinijim alternativama. Te sposobnosti su i dalje ključne, i postoje mnoge stvari koje jeftini sistemi jednostavno ne mogu da učine. Ali mogu postojati situacije u kojima bi manji, manje koštan pristup mogao da ostvari ono što nam treba ili da pomogne konvencionalnim snagama da ostvare to efikasnije. Pitanje nije da li su jeftini sistemi bolji od konvencionalnog oružja. Pitanje je da li bolje koriste obe kategorije zajedno.
Da li se pripremamo za pravu vrstu borbe?
Jedna je stvar prepoznati da nova oružja i taktike mogu biti korisne. Druga je osigurati da je naša vojska spremna da ih koristi efikasno. To znači da treba preispitati kako treniramo, organizujemo i naoružavamo naše snage, ne samo kupovati još dronova ili drugih jeftinih sistema. Da li naši vojnici znaju kako da koriste te sposobnosti zajedno sa postojećim oružjem? Da li su naši komandiri spremni da prepoznaju prilike u kojima bi drugačiji pristup bio bolji? I da li dajemo našim snagama dovoljno fleksibilnosti da se prilagode kada protivnik pronađe načine da suprotstavi ono što radimo? Ne bismo trebalo da se pripremamo samo da bismo se borili onako kako smo se borili u prošlosti. Moramo razmišljati i o tome kako mi — i naši protivnici — možemo da se borimo sutra.
Kupovina onoga što nam treba, ne samo onoga što impresionira
Priprema za buduće konflikte takođe zahteva temeljitu analizu kako trošimo odbrambene dolare. Napredni avioni, ratni brodovi i druga skuplja oružja i dalje su od suštinskog značaja, ali su skupi za izgradnju, održavanje i zamenu. Možemo priuštiti samo određeni broj njih. Da li bi neke misije mogle biti ostvarene uz manje koštane opreme, ostavljajući moćnije oružje za situacije kada su zaista potrebne? Trebamo li kupovati veće količine određenih jeftinijih sistema, čak i ako znamo da bi neki od njih mogli biti izgubljeni ili postati zastareli relativno brzo? I kako osigurati da kupovina više jedne sposobnosti ne ostavi nas kratkim za nešto drugo što nam je potrebno? Cilj nije da se kupi najskuplje oružje ili samo najjeftinije. Treba nabaviti kapacitete koje nam trebaju, u količinama koje trebamo, po ceni koju možemo da održimo.
Da li bi ove iste oružane sposobnosti mogle da se koriste protiv nas?
Ali postoji i druga strana ove diskusije. Kako razmišljamo o tome kako da koristimo ove sposobnosti protiv protivnika, moramo razmotriti i kako bi oni mogli da ih iskoriste protiv nas. Naše vojne baze, luke, transportne mreže, komunikacije i druga kritična infrastruktura su ključne za našu odbranu i za vođenje operacija širom sveta. Ali koliko su dobro zaštićene od pretnji koje možda ne zahtevaju skupo oružje ili velike vojne snage? Šta je sa civilnom infrastrukturom na koju se naše vojske oslanjaju, kao što su električna energija, saobraćaj i komunikacije? [9] Protivnik možda ne mora uništiti jednu instalaciju da bi prouzrokovao ozbiljne probleme. Jednostavno ometanje njenog rada u pogrešno vreme moglo bi da ostvari značajan cilj. Moramo se pitati da li smo dovoljno pripremljeni da se odbranimo od istih vrsta pretnji koje učimo da koristimo protiv neprijatelja.
Branjenje više od vojnih baza
Čak i ako zaštitimo vojnu infrastrukturu od direktnih napada, šta se dešava ako infrastruktura na koju se oslanja bude ugrožena? Baza može imati izvanrednu zaštitu, ali i daleko napajanje, vodu, komunikacije, transport i snabdevanje koje dolazi izvan njenog perimetra.[9] Neki od tih servisa imaju rezervne opcije, ali kao što smo već diskutovali, rezervne opcije imaju ograničenja. I ovo nisu samo vojna pitanja. Mnoga od infrastrukturnih sredstava na koja se naše snage oslanjaju takođe služe našim zajednicama i preduzećima. To postavlja važno pitanje: Da li pažljivo gledamo na to kako prekidi civilne infrastrukture mogu uticati na našu vojnu spremnost i našu sposobnost da odgovorimo na krizu? Takođe treba uzeti u obzir da se pripreme moraju baviti višestrukim prekidima odjednom, a ne kao zasebnim problemima.
A ovo nisu pitanja koja bismo ostavili isključivo vojnim vođama ili zvaničnicima u Vašingtonu. Države i lokalne zajednice takođe imaju značajne odgovornosti kada je reč o zaštiti naših zajednica i pripremama za vanredne situacije. Mnoga od infrastrukture na koju se oslanjamo vlasništvom su privatnih kompanija koje takođe imaju ulogu. Kao građani, treba da postavljamo pitanja izabranima zvaničnicima na svim nivoima: šta rade da identifikuju slabosti, pripreme se za prekide i osiguraju da osnovne usluge mogu da nastave kada nešto krene po zlu. Na kraju krajeva, pretnina po našu nacionalnu sigurnost ne mora da počne u inostranstvu i njene posledice mogu biti mnogo bliže kući.
Šira slika
Jeftine oružane sposobnosti i drugi sistemi su pokazali da ponekad mogu da ostvare zapanjujuće rezultate protiv mnogo većih i moćnijih protivnika. Ali to ne znači da će uvek uspeti, niti da će uspešan napad nužno promeniti ishod rata. Operacija može da odjekne u vestima zbog štete koju prouzrokuje, ali to ne govori sve o tome šta je zapravo postignuto. Ponekad su efekti koji su najvažniji skriveni i ponekad impresivan napad ne učini mnogo u većem sukobu.
Ove sposobnosti su alati, baš kao i avioni, brodovi, projektili i druga oružja na koje se oslonili desetine godina. Svako ima prednosti i ograničenja. Izazov je razumeti kada bi bili korisni, šta realno mogu da ostvare i da li drugi pristupi mogu biti bolji. Takođe treba imati na umu da protivnici uče i prilagođavaju. Taktika koja uspeva danas može biti manje delotvorna sutra.
Svrha ovog članka nije bila da se tvrdi da su jeftini oružani sistemi odgovor na svaki vojni problem. Bilo je da se pogleda iza naslovnih vesti, da se postavi šta ti kapacitete mogu zapravo značiti i razmotri kako možemo bolje proceniti njihove mogućnosti i ograničenja.
A to nas vraća na nešto još važnije. Ne moramo biti vojni oficiri, analitičari obaveštajne službe ili eksperti za odbranu da bismo postavljali promišljena pitanja o nacionalnoj sigurnosti. Moramo prepoznati šta znamo, šta ne znamo i da li dokazi podržavaju tvrdnje koje slušamo. Nadam se da će ovaj članak dati čitaocima način da postavljaju bolja pitanja o vojnim odlukama i tvrdnjama koje se o njima iznose. Jer što bolje razumemo ove teme, to smo bolje pripremljeni da procenimo odluke koje se donose u naše ime.
—
Napomena
Sve izjave činjenica, mišljenja ili analize su stavovi autora i ne odražavaju zvanična pozicija ili gledišta Vlade SAD-a. Ništa u sadržaju ne bi trebalo da bude tumačeno kao potvrda ili podrška američke vlade za informacije ili gledišta autora.
Reference
[1] Security Service of Ukraine. “SSU Carries Out Historic Special Operation in Russia’s Rear, Hitting 41 Enemy Strategic Aircraft – Vasyl Maliuk.” June 2, 2025.
https://ssu.gov.ua/en/novyny/sbu-provela-istorychnu-spetsoperatsiiu-v-tylu-rf-urazyla-41-vorozhyi-litak-stratehichnoi-aviatsii-vasyl-maliuk
[2] Tom Balmforth and Milan Pavicic. “Satellite Imagery Shows Ukraine Attack Destroyed and Damaged Russian Bombers.” Reuters, June 3, 2025.
https://www.reuters.com/business/aerospace-defense/satellite-imagery-shows-ukraine-attack-destroyed-damaged-russian-bombers-2025-06-03/
[3] U.S. Department of Defense, Office of Inspector General. Operation Atlantic Resolve: Quarterly Report to Congress, April 1–June 30, 2025. August 2025.
https://media.defense.gov/2025/Aug/15/2003781787/-1/-1/1/OAR_Q3_JUN2025_FINAL_508.PDF
[4] Security Service of Ukraine. “Most Striking Blasts: Top SSU Special Operations of 2025.” December 30, 2025.
https://ssu.gov.ua/en/video-galleries/naiiaskravisha-bavovna-vid-sbu-top-spetsoperatsii-2025-roku
[5] Phil Stewart and Idrees Ali. “Ukraine Hit Fewer Russian Planes Than It Estimated, US Officials Say.” Reuters, June 5, 2025.
https://www.reuters.com/business/aerospace-defense/ukraine-hit-fewer-russian-planes-than-it-estimated-us-officials-say-2025-06-04/
[6] The Moscow Times. “Russia Relocates Strategic Bombers After Ukraine’s ‘Spider’s Web’ Drone Attack.” June 12, 2025.
https://www.themoscowtimes.com/2025/06/12/russia-relocates-strategic-bombers-after-ukraines-spiders-web-drone-attack-a89427
[7] Christina Harward, Angelica Evans, Jennie Olmsted, Daria Novikov, Anna Harvey, and Frederick W. Kagan. “Russian Offensive Campaign Assessment.” Institute for the Study of War, July 13, 2025.
https://understandingwar.org/wp-content/uploads/2025/08/Russian20Offensive20Campaign20Assessment2C20July20132C20202520PDF-compressed.pdf
[8] Thomas Newdick and Joseph Trevithick. “Russia’s Belbek Air Base In Crimea Is Getting Hardened Aircraft Shelters.” The War Zone, December 20, 2024.
https://www.twz.com/air/russias-belbek-air-base-in-crimea-is-getting-hardened-aircraft-shelters
[9] U.S. Government Accountability Office. Climate Resilience: DOD Coordinates with Communities, but Needs to Assess the Performance of Related Grant Programs. GAO-21-46, December 10, 2020.
https://www.gao.gov/products/gao-21-46
