Napomena urednika: John Dovey nam je ljubazno dozvolio da objavimo članak koji je napisao za sajt www.defenseweb.co.za i biće doprineo još koliko bude mogao. Njegovo operativno iskustvo u Africi je dugo i ozbiljno. Mi, naročito u Sjedinjenim Državama, retko imamo afrička pitanja na umu ili u vestima. Imajući oficira sa nedavnim iskustvom, to je otvara oči. Knjigu njegovu možete pronaći u linku na kraju članka.
Part 3
Jedan deo vežbe podrazumevao je izlazak iz vrlo zauzetog područja na vrhu grebena. Tlo se spuštalo sa grebena na otvoreni komad terena udaljen oko sedamdeset metara od jedne zgrade. Ja sam smeštao „OPFOR“ u zgradu, naoružanu različitim R4 puškama i praznim municijama. Pravi cilj bio je da čete pređu otvoreni prostor i izvrše napad na zgradu, zarobivši ili ubivši pet članova OPFOR-a. Pretpostavio sam da čete poseduju veće taktičko znanje nego što su one zapravo pokazale. Bez izuzetka, svaka četa pretrpela je ozbiljne gubitke (kako su procenjivali instruktori) dok su prelazili otvoreni teren. Ono što je iznenadilo bilo je da su ti gubici prouzrokovani od strane jednog člana OPFOR-a koji je pronašao zaklon nekoliko metara ispred zgrade, koristeći samo jednu R4. Nijedna četa nije pokušala da puca i pomera se kroz otvoreni prostor ka napadu na zgradu (to sam želio da procenim), nego je pokušavala da se prikrade pored otvorenog terena gde su jasno označena minska polja. Komandanti četa su sve pojedinačno bacili svoje trupe u borbu, što je dovodilo do neizbežnog poraza detaljno. Koncepti kao što su ojačavanje uspeha i prilagođavanje borbenih planova bili su gotovo strani pojmovi ili nikada nisu bili objašnjeni ovim liderima.
Što je bilo iznenađujuće, a ohrabrujuće, bilo je da su neki vođe sekcija pokazali inicijativu i kreativno razmišljanje, pri čemu su dvojica, iz različitih četa, uspeli da iznenade instruktore bočnim manevarima u području koje su instruktori u početku smatrali neprohodnim.
U NIJEDNOM slučaju komandant čete nije mogao da prezentuje svoje zamisli o kohezivnom planu borbe, niti da opravda upotrebu svojih odeljaka u napadu. Jedan komandant čete se oslonio na frontalni napad, ali to je bila čista juriš bez borbene disciplne ili pravilnog kretanja i gađanja, kako bi se nadvladao jedini izraženi protivnik. U svakom slučaju, vežba je morala biti prekinuta na ovom mestu kako bi četa mogla da se reorganizuje jer su joj gubici magično vraćani na potpunu zdravstvenu spremnost.
Veoma jasna i važna lekcija o vođenju proistekla je iz ovog vežbanja. Dve čete su formirane od istog korpusa, a za svakom od njih na dan vežbe dodeljen je po jedan komandant čete. Nije bilo razlike između vojnika u dve čete jer su dodeljeni potpuno nasumično i praktično su bile zamenljive kao čete. Razlika između dve čete bila je očigledna. Morale jedne čete nije bilo ni u tragovima i izvodila se loše u svakom segmentu vežbe bez izuzetka. Druga četa, iako je u nekim aspektima neuspevala kao što je gore opisano, posedovala je visok moral, agresiju i spremnost da se suoči sa borbama na svakom koraku vežbe. Razlika je očigledno bila u karakteru, iskustvu i vojnoj veštini dvojice komandanta čete. Jedan je uneo u svoju četu sopstvenu odlučnost i želju da savlada, drugi nije. Obuka i iskustvo ova dva komandanta čete bila su veoma slična, s tim da je onaj slabije performansi zapravo imao više operativnog iskustva jer je dva puta bio raspoređen kao komandant čete izvan terena. Jedini zaključak koji su instruktori mogli izvući iz posmatranja performansi ove dve čete bio je da je naš izbor komandanta čete bio pogrešan; i u smislu inicijalnog izbora za Oficirsku formativnu obuku, kao i rasporeda na dan vežbe.
Na završnom debriefingu komandira, održanom nakon vežbe, OC-ovi i RSM-ovi nekih jedinica koje su učestvovale priznali su da će morati ponovo da preispitaju svoj pristup ocenjivanju obuke uopšte i procene borbene spremnosti posebno.
Identifikovana su neka od primarnih oblasti zabrinutosti kao što su:
- Opšte veštine vođenja.
- Oficiri rade poslove nižih podoficira
- Nedostatak dubine shvatanja. Razumevanje velikog procenta veština koje vojnici zahtevaju zasnivalo se na formatima i bilo površno.
- Vojnici ne bi trebalo da budu procenjivani samo po vežbama, već da se te vežbe primene na različite terene i situacije.
- OPFOR donosi nivo realnosti koji je neophodan da bi se procenila sposobnost vojnika da se bore i lidera da vode.
- Stavljanje pritiska na vođe tokom evaluacije i obuke je ključno za utvrđivanje sposobnosti tih lidera da obavljaju svoj posao na bojnom polju.
- Izbor za unapređenje mora biti zasnovan na demonstriranoj sposobnosti obavljanja funkcija posla, a ne samo na akademskom uspehu ili drugim nerelevantnim faktorima.
- Formalno školovanje u različitim obučnim centrima nije bilo dovoljno da pripremi vojnike za bojno polje i da kontinuirana obuka treba da obezbedi da znanje iz knjiga bude dopunjeno iskustvom praktične primene, po mogućstvu u okruženju koje zahteva taktičko razmišljanje.
- Vojnici moraju biti podstaknuti da greše. Obuka u kojoj su njihovi strahovi od neuspeha prisutni je upravo okruženje u kojem nikada neće pokušavati ili učiti.
- Vežbe sa vatrom uživo, iako korisne, su kontraproduktivne jer su bezbednosni rizici i nedostatak OPFOR-a sprečavaju simulaciju bojišta. Terenska sredstva poput paljenja guma dodaju (bukvalno) u „maglu rata“.
- Neprimereni jezik ili površno prihvatanje koncepata da vojnici treba da budu obučni jedan ili dva nivoa iznad svog čina. U praksi, postavljanje narednika na poziciju komandanta čete ili kaplara na mesto komandanta čete, kada je trenutni komandant ustanovljeno da nije sposoban, trebalo bi da se vrši nasumično, bez mogućnosti prethodne pripreme. Ta priprema treba da bude integrisana u standardni pristup svim vođama koji treba da komuniciraju efikasno gore i dole kroz lanac zapovedanja.
- Veliki broj ličnih veština i opšte vojne znanje treba da budu naučeni i vežbani.
Biografija: John Dovery je južnoafrički vojni veteran sa širokim iskustvom službe u uniformi,
uključujući operativne i zajedničke komande. Duboko zabrinut za stanje borbene spremnosti SANDF-a i potrebu odgovornog upravljanja nacionalnim obrambenim resursima. Pošto je tokom cele karijere vodio borbene operacije protiv pobunjenika, njegove bilješke o tome kako biti pobunjenik ili partizan su veoma informativne
https://link.amazon/B0inT2ldD
Napomena urednika: John Dovey nam je ljubazno dozvolio da objavimo članak koji je napisao za sajt www.defenseweb.co.za i biće doprineo još koliko bude mogao. Njegovo operativno iskustvo u Africi je dugo i ozbiljno. Mi, naročito u Sjedinjenim Državama, retko imamo afrička pitanja na umu ili u vestima. Imajući oficira sa nedavnim iskustvom, to je otvara oči. Knjigu njegovu možete naći u linku na kraju članka.
Part 3
Jedan deo vežbe podrazumevao je izlazak iz veoma zauzetog područja na vrhu grebena. Tlo se spuštalo sa grebena na otvoreni komad terena udaljen oko sedamdeset metara od jedne zgrade. Ja sam smeštao „OPFOR“ u zgradu, naoružanu različitim R4 pištoljima i praznim municijama. Pravi cilj bio je da čete pređu otvoreni prostor i izvrše napad na zgradu, zarobivši ili ubivši pet članova OPFOR-a. Pretpostavio sam da čete poseduju veće taktičko znanje nego što su one zapravo pokazale. Bez izuzetka, svaka četa pretrpela je ozbiljne gubitke (kako su procenjivali instruktori) dok su prelazili otvoreni teren. Ono što je iznenadilo bilo je da su ti gubici prouzrokovani od strane jednog člana OPFOR-a koji je pronašao zaklon nekoliko metara ispred zgrade, koristeći samo jednu R4. Nijedna četa nije pokušala da puca i pomera se kroz otvoreni prostor ka napadu na zgradu (to sam želeo da procenim), nego je pokušavala da se prikrade pored otvorenog terena gde su jasno označena minska polja. Komandanti čete su sve pojedinačno bacili svoje trupe u borbu, što je dovodilo do neizbežnog poraza detaljno. Koncepti kao što su ojačavanje uspeha i prilagođavanje borbenih planova bili su gotovo strani pojmovi ili nikada nisu bili objašnjeni ovim liderima.
Što je bilo iznenađujuće i ohrabrujuće, jeste da su neki vođe sekcija pokazali inicijativu i kreativno razmišljanje, pri čemu su dvojica, iz različitih četa, uspeli da iznenade instruktore bočnim manevarima u području koje su instruktori u početku smatrali neprohodnim.
U NIJEDNOM slučaju komandant čete nije mogao da iznese svoje misli o kohezivnom planu borbe, niti da opravda upotrebu sekcija u napadu. Jedan komandant čete se oslonio na frontalni napad, ali to je bila samo juriš bez borbene discipline ili pravilnog kretanja i gađanja, kako bi se nadvladao jedini vođa sa puškom. U svakom slučaju, vežba je morala biti zaustavljena ovde da bi četa mogla da se reorganizuje jer su joj gubici magično vraćani na potpuno zdravlje.
Veoma jasna i značajna lekcija o vođenju proistekla je iz vežbe. Dve čete su formirane iz istog sastava, i svakom je na dan vežbe dodeljen po jedan komandant čete. Nije bilo razlike između vojnika u dve čete jer su dodeljene potpuno nasumično i praktično su bile zamenljive kao čete. Razlika između dve čete bila je očigledna. Morale jedne čete nije bilo ni u tragovima i izvodila se loše u svakom segmentu vežbe bez izuzetka. Druga četa, iako je u nekim aspektima neuspevala kako je gore opisano, posedovala je visok moral, agresiju i spremnost da se suoči sa borbama na svakom koraku vežbe. Razlika je očigledno bila u karakteru, iskustvu i vojnoj veštini dva komandanta čete. Jedan je uneo sopstvenu odlučnost i želju da prevaziđe u svoju četu, drugi nije. Obuka i iskustvo ova dva komandanta čete bile su veoma slične, s tim da je onaj slabije performansi zapravo imao više operativnog iskustva jer je dva puta bio raspoređen kao komandant čete izvan terena. Jedini zaključak koji su instruktori mogli izvući iz posmatranja performansi ove dve čete bio je da je naš izbor komandanta čete bio pogrešan; i u smislu inicijalnog izbora za Oficirsku formativnu obuku, kao i dodela tog dana.
Na završnom debriefingu, održanom posle vežbe, OC-ovi i RSM-ovi brojnih jedinica koje su učestvovale priznali su da će morati ponovo da preispitaju svoju procenu obuke uopšte i procenu borbene spremnosti posebno.
Neka od glavnih područja zabrinutosti identifikovana su kao:
- Generalne veštine vodstva.
- Oficiri obavljaju poslove podoficira
- Nedostatak dubine razumevanja. Razumevanje velikog procenta veština koje vojnici zahtevaju zasnivalo se na proformas i bilo površno.
- Vojnici se ne bi trebalo procenjivati samo po vežbama, već primeniti te vežbe na različite terene i situacije
- OPFOR donosi nivo realnosti koji je potreban da bi se procenila sposobnost vojnika da se bore i lidera da vode
- Stavljanje pritiska na vođe tokom evaluacije i obuke je ključno za određivanje sposobnosti tih lidera da obavljaju svoj posao na bojnom polju
- Izbor za unapređenje mora biti zasnovan na demonstriranoj sposobnosti obavljanja funkcija posla, a ne samo na akademskom uspjehu ili drugim nerelevantnim faktorima.
- Formalno školovanje u različitim obučnim ustanovama nije bilo dovoljno da pripremi vojnike za bojno polje i da kontinuirana obuka treba da obezbedi da znanje iz „knjiga“ bude dopunjeno iskustvom praktične primene, po mogućstvu u okruženju koje zahteva taktičko razmišljanje.
- Vojnici moraju biti podstaknuti da greše. Okruženje obuke u kojem imaju strah od neuspeha jeste okruženje u kojem nikada neće eksperimentisati ili učiti.
- Vežbe sa vatrom uživo, iako korisne, su kontraproduktivne jer briga za bezbednost i nedostatak OPFOR-a onemogućavaju simulaciju bojišta. Terenska rešenja kao što su paljenje guma, bukvalno dodaju „Magli rata“.
- Licemerno držanje koje se pridaje koncepciji da vojnici treba da budu obučavani jedan ili dva nivoa iznad svog čina. Zapravo postavljanje narednika na komandu čete, ili kaplara na mesto komandanta čete, kada se smatra da je trenutni komandant izgubljen, trebalo bi da se praktikuje nasumično, bez mogućnosti prethodne pripreme. Ta priprema treba biti inkorporisana u standardni pristup svih lidera koji treba da komuniciraju efikasno i gore i dole kroz lanac komandovanja.
- Veliki broj ličnih veština i opšte vojne spoznaje mora da se nauči i vežba.
Biografija: John Dovery je južnoafrički vojni veteran sa opsežnim iskustvom službe u uniformi,
uključujući operativne i zajedničke komandne kontekste. Duboko zabrinut za stanje borbene spremnosti SANDF-a i potrebu odgovornog upravljanja nacionalnim obrambenim resursima. Nakon što je tokom cele karijere vodio kontrapobunjene operacije, njegovi zapisi o tome kako biti pobunjenik ili partizan su veoma izdržljivi
https://link.amazon/B0inT2ldD
