Učenje rata u Francuskoj
Kelij i 6. marinci stigli su u Sent-Nazer 5. februara. Amerikanci su obučavani pod francuskim nadzorom pre nego što su sami ušli u pakao borbi.
Kelij se borio kod Šato-Tirije i Sant-Mijela. Preživeo je vrstu industrijskog ratovanja koja je brišila čitave formacije pod vatrom artiljerije i mitraljeza. Do oktobra, bio je kurir u kompaniji 78. čete, 2. bataljona, 6. marinaca.
Kurir je nosio naloge preko terena gde su presečene telefonske žice, a radio- veze su i dalje bile primitivne. Posao je zahtevao da čovek izađe iz zaklona dok su ostali imali zdrav razum da ostanu priklonjeni uz zemlju.
Izgleda da je Kelij pronašao svoj poziv.
Beli planinski greben
Blanc Mont greben se nalazio u regiji Šampanja, severoistočno od Reims-a. Nemački su držali visoki kredasti teren još od 1914. godine. Ragovi rovova provlačili su se preko grebena iza pojaseva žice, a betonske borbene pozicije štitile su branioce.
3. oktobra 1918. godine 6. marinci su krenuli u napad u 5:50 ujutro, iza kratke, ali snažne artiljerijske pripreme. Više od 5.000 marinaca popelo se uz padinu dok su nemački mitraljezi pucali iz rovova razasutih po cijelom grebenu.
78. četa je krenula direktno u centar borbi.
Bataljon je trebao dve sata i četrdeset minuta da se bore od Essen rovca do vrha. Četa 78. izgubila je četiri mornara poginula na licu mesta. Još dvoje je preminulo od rana. Dvoje je nestalo. Trideset šest je ranjeno.
Kelijeva četa stala je pod vatrom mitraljeza. Paljba je već napredovala kada je on doneo odluku. Čekanje bi značilo da se posada oružja nastavi da puca po njegovoj četi. Kretanje bi značilo ulazak u domet američke artiljerije.
Kelij se pomerio.
Navod čini epizodu sažetom u nekoliko jasnih rečenica. Navodi to. Oni uvlače strah u jezik prilagođen pisaćem stroju službenika.
Dve Medalje za jednu borbu
Marinci su se borili kao deo 2. divizije vojske, što je stvorilo neobičnu situaciju. I Ministarstvo rata i Ministarstvo mornarice priznali su Kelijevu akciju. Postao je jedan od pet marinaca koji su za isti podvig dobili i vojne i mornaričke Medalje časti.
Keliju je bilo zakazano da Medalju primi od general-šefa Džona D. Persinga početkom marta 1919. godine. Propustio je ceremoniju. Novine su izvestile da je bio previše zauzet jer kopa rovove i ne može da se odvoji.
Persing mu ju je pripio u Koblenzu, Nemačka, 15. marta 1919.
Četiri general-poručnika vojske, Dikman, Muir, Haan i Hines, stajala su u istoj koloni čekajući svoje medalje.
Kelij je takođe dobio višestruke potvrde za Srebrnu Zvezdu, dve Ljubičasta Srca i odlikovanja od Francuske, Italije i Crne Gore. Ipak, ostao je privatnik. Prema Nacionalnom muzeju mornarničkog korpusa, Vojska ga nikada nije predlagala za promociju, a Marineski korpus nikada nije nastavio sa tim.
Kelij nije trebao trake da vodi ljude kroz artiljerijsku paljbu.
Duga puta kući
Nakon primirja, Kelij je marširao u Nemačku sa okupacionim snagama i služio na Koblenzkom mostobranu. Njegove rane su ga na kraju navela da zatraži otpuštanje.
Marinski korpus ga je otpustio u Quantico 14. avgusta 1919. Godine. Njegova konačna ocena karaktera glasila je “Izuzetan.” Otišao je noseći isti čin koji je nosio kada je ušao.
Natrag u Čikago, Kelij je radio niz običnih poslova. Kada je došao i drugi svetski rat, pokušao je ponovo da služi. Upisao se 1943. ali je proglašen medicinski neprikladnim.
Džon Džozef Kelij preminuo je 20. novembra 1957. u 59. godini i sahranjen je na groblju All Saints u Des Plainesu, Ilinois. U trenutku smrti, bio je poslednji preživeli veteran Prvog svetskog rata koji je primio dve Medalje časti.
