Čitanje o medicinskoj evakuaciji Tima Kennedyja probudilo je u meni staru vojnu mašineriju.
Setio sam se ljudi koji su bili odgovorni da ga izvuku. Neko je morao da dođe do njega i zaustavi krvarenje dovoljno dugo da ga preda u tuđe ruke. Čovek na nosilima je trebao da svi u tom lancu urade svoj posao kako treba.
Sećam se života među ljudima koji su razumeli tu obavezu. Nedostaju mi.
Ljudi, kada čuju da veteran kaže da mu nedostaje vojska, pitaju se da li je zaboravio koliko je to moglo biti mučno. Sećam se iscrpljenosti i težine odluka za koje bi neko drugi možda morao da iskrvari.
Ono što mi nedostaje je sigurnost da ljudi pored mene obave svoj posao kada stvari krenu po zlu. Oni su od mene očekivali isto. Znanje da ćete se međusobno brinuti jedini je način na koji sistem funkcioniše.
Neko je morao otići
Neko viče “Medic” ili “Doktor” i druga osoba kreće ka problemu.
On čuje isto pucanje koje čuje i svi ostali. Zna šta mu se može dogoditi. Ranjeni muškarac treba pomoć, a čekanje bi ga ostavilo sa telom za oporavak umesto pacijentom za lečenje.
Zato kreće. Mnogo hrabrosti svodi se na čoveka koji obavlja svoj posao i ima odlične razloge da poželi da neko drugi nosi tu dužnost.
Mislim o posadama za evakuaciju na isti način. Crveni krst na avionu označavao je misiju i nudio je veoma malo zaštite protiv neprijatelja spremnog da puca na njega. Posada je morala da uđe i nekog izvadi.
Posao je bio težak i surov. Neko je morao preuzeti odgovornost za ranjenog druga, bez garancije da bi pokušaj uspeo.
Kad bi se vratio na zemlju, taj isti čovek mogao bi biti pravi bol u zadnjici. Možda biste mu poverili svoj život i odbili da on bira muziku. I te gadove mi nedostaju, takođe.
Trebao si im dati sve od sebe
Ljudi oko mene dali su mi razlog da postanem bolji u svom poslu. Oni bi živeli s posledicama načina na koji sam to radio.
Neoprezna odluka mogla bi da ugrozi nekog drugog. Ta svest probila bi bilo kakve izgovore koje si pripremao. Nosio si tu odgovornost kroz iscrpljenost.
Radili smo jedni za druge. Osobi koja se oslanjala na tebe pripadala je tvoja potpuna pažnja i sva veština koju si uspeo da stekneš.
Ta zavisnost išla je i u oba pravca. Trebali su mi ljudi čije poslove nisam mogao da obavim. Oni su me trebali da bih ja završio svoj posao. Pretvaranje da možeš nositi ceo teret sam je dobar način da postaneš problem svakome drugom.
Nedostaje mi da precizno znam ko se oslanjao na mene. Pritisak da budem vredan njihovog poverenja ostao je sa mnom, čak i na danima kada sam prezirao svaki gram toga.
Obaveza opstaje
Nedostaju mi muškarci i žene s kojima sam služio. Oni su mi pomogli da stignem do mesta na kojem sam danas.
Dan veterana često briše prljavštinu vojne službe pre nego što je izloži. Sećam se onih teških momaka ispod toga koje sam želeo pored sebe kada dan krene na loše.
Još uvek smo dužni jedni drugima. Drug koji danas treba pomoć ima isti zahtev na moju pažnju kakav imao kada smo nosili uniforme. Vreme je stalo dan pre nego što sam dobio svoj DD214.
Ne mogu ponovo biti onaj mlađi vojnik. I dalje mogu da odgovorim na telefon i da se pojavim kada mi neko od mojih zatreba, bilo da je Dan veterana ili bilo koji od preostalih 364 dana u godini.
