Američka politička mašina se raspada iznutra

24. септембар 2026.

By Eric Buer & Alex Vohr

Gledali smo, slušali, čitali, razmišljali i pokušavali da nađemo način da efikasno objasnimo zašto ova zemlja oseća tako veliku otuđenost. Zaključili smo da nije u pitanju jedna žalba, jedan čin, jedna platforma ili jedna ideologija. Radi se o konvergenciji sila koje se kreću velikom emocionalnom brzinom, svaka od njih hrani druge i čini ih još gorem. Ali kada uklonite buku, ostaje jedan problem ispod svega toga. Politički sistem prestaje da funkcioniše kada prestane da se sam ispravlja, i ono što izgleda kao borba između levice i desnice zapravo je borba između sistema koji se još uvek testira protiv realnosti i onog koji je zaboravio kako.

Ta ideja je pozajmljena od Džona Bojda, pilota Vazduhoplovnih snaga preobraćenog u vojnog stratega, najpoznatijeg po OODA petlji – posmatraj, orijentiši, odluči, deluj. Uvid Bojda bio je da svaki sistem – pilot u dvoboju, vojska ili vlada – preživljava samo koliko god nastavlja da posmatra šta se tačno dešava i prilagođava se brže od toga kako događaji mogu da ga preteknu. Trenutak kada sistem prestane da to radi, prestane da testira sopstvene pretpostavke protiv realnosti, on se zatvara u sebe. A zatvoreni sistemi, kako drugi zakon termodinamike predviđa, skloni su entropiji – haosu kome ništa iznutra ne može da se suprotstavi. To je ugao gledanja za sve što sledi.

Počnimo sa onim što je očigledno. To je brzina informacija. Nekada smo vesti dobijali jednom dnevno, filtrirane kroz urednike koji su makar pokušavali da se pretvaraju da se za tačnost brinu. Sada ih dobijamo u realnom vremenu, nefiltrirane, vođene algoritmima. Algoritam ne brine za to šta je tačno. Brine za to šta te tera da nastaviš da otpremaš dalji sadržaj, a ono što te tera da nastaviš da otpremaš jeste više onoga u šta već veruješ. To nije neutralan tehnološki problem. To je mašina konstruisana da proširi jaz, udarac dopamina za pojačanje za drugim. Nikad nije napravljena da te informiše. Napravljena je da te zadrži, a potvrda potvrđuje šta ti već veruješ bolje nego ispravke.

Ali tehnologija objašnjava samo mehanizam. Ne objašnjava motiv. Dve druge stvari su u igri, i one su povezane.

Prva, veliki deo profesionalne političke klase odvojio se od obaveza koje idu uz javnu službu i približio se nečemu što liči na stalno kampovanje. Konsultanti, operativci stranaka i redovni učesnici kablovskih vest nikne sa obe strane igraju istu igru nulte sume – pobedi ili izgubi, bez uslovljenog. Politika je samo lopta o kojoj se vode borbe. Da li to pomaže zemlji, u najboljem slučaju, predstavlja dopunsku misao. Pobeđivanje u vesti prelazi ubedljivo pobedu argumenta. Pobeđivanje argumenta prelazi u ispravljanje politike. To je hijerarhija i retko kad se preokreće.

Drugo, i još zanimljivije, obični ljudi koji nikada nisu radili u politici ili oko nje, počeli su da se ponašaju isto. Usvoje narativ, zalepe zastavu u njega i sada osećaju dužnost da ga brane kao da im identitet zavisi od njega. Ako pet minuta skrolujete LinkedIn, naći ćete ljude koji raspravljaju o politici sa plemenskom sigurnošću partijskog vođe. Nisu došli do ovih stavova praksom ili studijom. Usvojili su narativ i sada narativ poseda njih.

Mi pokušavamo da izbegnemo tu zamku. Naš cilj je da se bavimo pitanjima jedno po jedno, po osnovi njihovih zasluga, bez odanosti jednoj ekipi ili ideologiji. Ali ne verujemo da možete da razumete gde smo sada bez da razumete kako smo došli dovde, a ta priča počinje još pre 2016. godine.

Dominantan kulturni i politički narativ oblikovao je ovu zemlju otprilike od ranih osamdesetih, i nastavio je da menja smer ulevo deceniju po deceniju, uglavnom bez izazivača koji bi imali status da ga ospore. To je obrazac zatvorenog sistema koji je Boyd započeo – sistem koji prestaje da prima nove informacije i da testira sebe protiv realnosti postaje zatvoren, a zatvoreni sistemi ne ostaju stabilni. Do 2016. aktuelni narativ postao je zatvoren, samoračunljiv i sve više udaljen od onoga što velika većina zemlje zapravo veruje i živi. Tiha, manje predstavljena većina to je pogledala i odlučila da je dosta.

Ta fraza, „dosta“, ima svoju istoriju. Ričard Nikson koristio je sličnu verziju 1969. obraćajući se Amerikancima koji nisu marširali, nisu vičeili i osećali da niko ne govori za njih.

„Velika tiha većina mojih sunarodnika Amerikanaca.” Richard Nixon, 3. novembar 1969

Druga ratu, druga decenija, isti osnovni dinamički obrazac. Tiha većina odlučila je da ima dovoljno od narativa kojem se nije ni pridržavala. 2016. dinamičnost se ponovila i glasači su na glasačkom listiću izabrali najučinkovitiju opciju koja je bila najviše narušavajuća.

Zato je bes danas posle 2016. godine bio toliko intenzivan na obe strane. Kada zatvoren sistem postane prisilno otvoren, ljudi koji su živeli udobno unutar njega ne doživljavaju to kao politički nesporazum. Doživljavaju to kao napad na realnost. Za mnoge ljude prateći narativ nije politički stav, već „moja istina“, tretirana kao samorazumljiva i van rasprave. Ništa nije destabilizujuće kao gledanje kako neko razbija istinu na koju ste izgradili svoj identitet, čak i ako je ta istina tek nedavno nastala.

Ne slažemo se sa mnogim stvarima koje su radili prethodna i trenutna administracija; mnoge od njih nam idu uz nervnu kožu, a ponašanje na obe polovine ponašanja liči na klupu srednjoškolskog ručka više nego na funkcionalnu vladu. Trenutna administracija i stil upravljanja predsednika su po dizajnu nekonvencionalni. Teatralnost – renaming Gulf of Mexico, ispovedanje stvari poput „Lake America“ – nisu slučajnosti. One su namerno osmišljene da izazovu reakciju, i sve dok se ljudi reaguju, on ima inicijativu. Kakav god da je mišljenje o pristupu, to je namerna strategija, a ne posledica temperamenta, i pokazala se uspešnom u postizanju onoga što bi konvencionalniji pristup možda nije mogao da ostvari.

U međuvremenu, reakcija na taj stil pomerila je delove levice još desnije, a najjasniji dokaz je uspon Demokratskih socijalista Amerike. U protekloj deceniji videli smo kako su Amerikanci primorani da prihvate nerazumne manjine i to je ono što danas vidimo. Mnogi demokrati sa centra levog spektra tvrde da su ovi socijalistički kandidati umereni od njihove retorike, i da će vladaći iz centra kada dođu na vlast. Istorija nudi manje utešnu šemu za procenu te pretpostavke.

„Svojstvena vrlina socijalizma je jednako deljenje nevolja.”Winston Churchill, Donji dom Parlamenta, 22. oktobar 1945

Churchill nije bio dvoličan radi dvoličnosti. Pratio je obrazac iz neposredne blizine. Socijalisti dobijaju izbore na platformi u koju istinski veruju. Pokušavaju da je sprovedu, nailaze na otpor, i jer sada drže državnu vlast, koriste tu vlast, uključujući i prinudnu, da suzbiju otpor. To je ta tačka u kojoj socijalistička vlada historijski postaje autoritarna. To se desilo u svakoj zemlji gde su marksistički ili socijalistički pokreti osigurali punu državnu moć, uključujući Angola, Kambodžu, Kinu, Kubu, Etiopiju, Laos, Severnu Koreju, Rusiju, Vijetnam i Venecuelu. U svakom slučaju, rezultat je bio teška i dugotraјna ljudska patnja, a ne utopija. Milton Friedman na isti način je opisao osnovni mehanizam.

Postoji obrazac vredan posmatranja i kod onih koji pokreću ove pokrete. Socijalizam, komunizam i njihove varijante čini se ponovo i ponovo da procvataju iz sinova i ćerki elite nacije, a takođe i iz akademske sredine, pri čemu prva grupa često oblikovana od druge. Nijedna od tih grupa nije mnogo vremena provela živeći u svetu koji predlažu da preobraze. Oni zamišljaju idealizovanu verziju u ime manje srećnih od njih, i u toj zamišljenoj budućnosti udobna mesta za stolom imaju čudnu tendenciju da završavaju kod ljudi koji izgledaju veoma slično njima.

„Zajednica koja stavi jednakost pre slobode neće dobiti ni jedno.”Milton Friedman, Free to Choose, 1980

To nije politički komentar. To je zapažanje o onome šta se dešava kada država dobije ovlašćenje da nametne ishod umesto da štiti proces. U svakom slučaju kada se moć centralizuje u ime napretka, jednakosti ili dobrote, rezultat nije napredak. To je generacijsko trpljenje, merljivo gubitkom verske slobode, gubitkom ličnog izbora i trajnom ekonomskom štetom. Istorija takođe pokazuje gde taj put obično završava. Pokreti socijalista koji počnu sa iskrenim idealizmom više puta prelaze u komunizam i autoritarno pravilo kada otpor njihovom programu postaje vidljiv, jer vlada koja već ima ovlašćenje da projektuje ishode retko ga predaje mirno. Kada se to ovlašćenje dodeli, ne vraća se na policu kada rezultati razočaraju. Ugriz se samo steže.

Nijedno od svega toga ne zahteva da svi budu saglasni oko osnovnih pitanja, i ne bi trebalo. Ono što je potrebno jeste povratak pristupu da ta pitanja budu otvorena pitanja, podložna dokazima i ispravkama, a ne da se brane kao lična svojina. Sistem koji neprestano testira sebe protiv realnosti ne treba spasitelja svakih osam godina. On se kontinuirano ispravlja, malim koracima, pre nego što pritisak naraste do tačke kada jedino rušenje može da ga oslobodi. To je pravi izbor sa kojim se zemlja suočava sada, ne koja strana pobedi na sledećim izborima, već da li će bilo koja strana biti spremna da nastavi da se ispravlja i ponovo upravlja kao otvoren sistem.

—

Eric Buer je penzionisani pukovnik Mornaričke puka i broj jedan najprodavaniji autor knjige Ghosts of Baghdad. Bio je pilot borbenog helikopterskog aviona, služio u Iraku i Avganistanu, komandovao u borbenim dejstvima, služio u Zajedničkom štabu u Pentagonu i predavao na Nacionalnoj ratnoj školi. Sada je konsultant za avijaciju i govornik o vojnim i globalnim sukobima.

Alex Vohr je penzionisani pukovnik Mornaričke puka i borbeni veteran. Služio je kao komandant, Direktor USMC Škole za naprednu borbenu veštinu, i kao J4 za US Southern Command. Autor je knjiga Speed Kills i trenutno je predsednik kompanije One LNG, energetijske firme sa sedištem u Teksasu.

Marko Jovanović

Novinar sam iz Beograda, sa posebnim interesovanjem za istoriju, ratove i političke događaje koji su oblikovali Srbiju, Balkan i svet. U svojim tekstovima trudim se da činjenice stavim u širi kontekst i složene teme približim čitaocima na jasan i razumljiv način.