Poverenje javnosti u američku vojsku je izvanredno — počiva na jednostavnom obećanju: odanost Ustavu. Ali šta se dešava kada profesionalna lojalnost, interesi institucija i politički pritisci zabiju nos u ono što ofici zna da je istina? Cenu tog pitanja osetio sam u Bagdadu.
Pre nekoliko godina pročitao sam knjigu pod naslovom “Cena odanosti” koju je napisao profesor Vojne Akademije West Point Tim Bakken. Delo mi se obraćalo na više nivoa istovremeno. Njegov narativ je bio tež za čitanje. Primetio sam kako se neoprezno nagonim u svom sedištu dok detaljno proučavam njegov tekst. Taj nelagodnost poznajem i razumem iz ličnog, teško stečenog iskustva. Pojavljuje se kada čitam suštinsku istinu koju bih želeo da nije istina. Nažalost, ta istina me proganja kao vuk na ognjištu. Istina je tvrdoglava stvar.
Šta sledi, jeste oprezna priča.
Bio sam šef bezbednosti Ujedinjenih nacija u Bagdadu, tokom leta 2003, nakon invazije SAD. Bio je to izuzetno težak period za mene i moj tim. Bezbednosni incidenti su se povećavali gotovo svakodnevno. Napadi korišćenjem improvizovanih eksplozivnih naprava (IED-ovi) počeli su da uzimaju danak američkim snagama. Naša analiza pretnji zaključila je da i Misija UJ može biti napadnuta; jednostavno nismo imali način da znamo kako, kada ili gde. Više puta sam iznosio naše brige nadređenima UN-a kako u Bagdadu, tako i u Njujorku, uz preporuke brojnih politika i procedura za ublažavanje rizika i smanjenje pretnje. Većina mojih formalnih i neformalnih preporuka je ignorisana.
Iako izuzetno frustriran, ostao sam lojalan našim nadređenima. Ostaťu u svojoj ulozi, iako su naši šefovi izgledali odlučni da nas ubace u ponor. U suštini, ponašao sam se kao dobar i odan vojak, onako kako me naša nacionalna vojska i obučila.
Cena je bila previsoka.
Na početkom avgusta moja razina frustracije narasla je do mere da sam razmišljao o ostavci u znak protesta. Nažalost, dopustio sam da me dvojica kolega ubedi da ne odustanem. Prvo su istakli da UN nema tradiciju ostavki viših zvaničnika u znak protesta. Zatim su naglasili da bi moje napuštanje verovatno imalo nulti uticaj na smer UN-a u Iraku i da smo bili bolje položeni sa mnom na čelu bezbednosti nego sa nekim novim i neproverenom. Ali je li moja konačna odluka da ostanem zasnovana na egu ili ličnom interesu? Da li sam racionalizovao situaciju da bih ostao zaposlen na poziciji koja nosi status i mali prestiž?
19. avgusta 2003, bombaš samoubica, upravljajući velikim ravnim tovarnim kamionom koji je nosio više od 900 kilograma eksploziva, udario je u sedište UN-a u Bagdadu, ubivši 22 osobe i ranivši više od 150. Među ranjenima je bila i moja supruga, koja je tada radila za Program hrane Ujedinjenih nacija. Tokom godina koje su usledile, žaleo sam što nisam popustio porivu da podnesem ostavku u znak protesta. Kao i uvek, gledanje unazad pruža jasnu sliku.
Bivši savetnik za nacionalnu bezbednost, general-pukovnik H.R. Meking Master (H.R. McMaster) napisao je izvanrednu knjigu mnogo godina pre nego što je postao široko poznat. Njegovo delo nosi naslov “Dereliction of Duty” (Neodgovornost dužnosti). MekMaster iznosio je snažan argument da su brojni oficiri sa zastavom u Pentagonu znali da pobeda u Vijetnamskom ratu nije moguća, a ipak su slali naše građane u tropsku močvaru jugoistočne Azije da ginu. Da li su, poput mene, bili dobri odani vojnici? I ako jesu, po kojoj ceni? Ili je u pitanju bio lični interes? Jednom kad se dobije zastava sa jednom zvezdom, nije li prirodna ambicija da se proširi na dve ili više?
Ne sećam se da je ijedan oficir sa zastavom tokom afganistanskog sukoba dao ostavku u znak protesta kako bi javno izneo istinu — da pobeda nije u našim rukama — i da bi tim činom, u pokušaju da spasi živote američkih vojnika koji bi kasnije bili ubijeni ili ranjeni od strane talibana.
Ovo bi trebalo da bude bolje od ovoga.
Američka vojska uživa određenu razinu poverenja i samopouzdanja koju nijedna druga institucija u našoj naciji ne može da ponudi. To poverenje mora biti čuvano.
Najviši oficiri američkih oružanih snaga snose najveći teret tog opterećenja, i tako treba da bude. Povjerenje koje pripadnici uniformi trenutno uživaju s vremenom će opadati ako zaboravimo gde treba da leže naše prave odanosti: narodu SAD i Ustavu SAD-u na koji polažemo zakletvu.
U nadi da je ovo prilika, sledeći citat iz moje knjige: “Pravdu činiti uvek znači činiti i teške stvari. Ovo je pravo značenje reči čast…”
** Različite verzije ovog eseja najpre su se pojavile u Military Times, a nedavno i u The Steady State.
—
Ako vam se dopao ovaj članak, sigurno biste želeli da pročitate najnoviju knjigu Boba: Surviving the United Nations – A True Story of Violence, Corruption, Betrayal, and Redemption.
To je otvoren prikaz druge karijere pripadnika Zelenih Beretki u Ujedinjenim nacijama.
I nemojte samo da verujete meni; evo šta je Publishers Weekly imao da kaže:
„U svojim humanitarnim i mirovnim misijama za Ujedinjene nacije, suočavao se sa dečijim vojnicima, krvavim dijamantima, dvostrukim otmicama, upadom brutalnih gerilaca, hitnom avionskom evakuacijom, očajničkom misijom spašavanja taoca, plemenskim okršajima, nasiljem u kampovima za izbeglice, samoubilačkim bombama i institucionalnom korupcijom. Njegova karijera u UN-u suočila ga je sa najboljim i najgorim stranama ljudske prirode, i on to deli ovde.“
