Taktički štab eskadrile u početku je bio smešten na Buffalo Range, veoma zauzeto opsežnoj bazi operacija Rhodesijske lake pešadije i SAS-a. Smješten na jugoistočnom delu Rodezije, teren je znatno varirao od pograničnih područja na severu. Nije bilo bujnih planina ni guste vegetacije; bilo je suvo i oskudno. AO je Rhodesijcima bio poznat kao „Ruska fronta“. Moglo bi se pretpostaviti da je naziv nomeđen zbog prisustva ruskih savetnika koji pomažu Zimbabwe African National Liberation Army (ZANLA) i Mozambičkom frontu za oslobođenje (FRELIMO). No, zapravo je to bila suva šala vojnika („Troopies“) koja se prisećala najstrašnijih i najopasnijih frontova Nemaca tokom Drugog svetskog rata. Istočna ili Ruska fronta nosila je usamljenu, opasnu reputaciju. Kazna ili pad u milost nadređenog lanca komandovanja vodila bi ka postavljenju na doslovnu Rusku frontu.
To je bilo upravo ovde, u Mozambiku, gde bi Recces imali sigurnu mogućnost kontakta sa neprijateljem i gde bi napredovali kao jedinica protiv terorista obučenih od strane komunista, veoma sličnih onima s kojima će se suočiti u budućnosti duž svojih severnih granica, naročito u Angoli i Mozambiku tokom Graničnog rata.
U veoma kratkom roku, SAS-ov oficir za obaveštajne veze pozvao ih je na kratak brief kako bi dobili uvid u teren i korisne procedure koje su SAS-ovi razvili tokom svojih operacija. Međutim, posle toga, Recces bi vodili sopstveni program. Načine njihovog ubacivanja obuhvatali su kompletnu obuku koju su primali—padovi sa statičkim lancima vazdušnog ubacivanja, ubacivanja helikopterom, pa čak i HALO skokovi za osetljive misije koje zahtevaju apsolutnu diskretnost prilikom spuštanja blizu poznatih jakih tačaka.
Iako su ove operacije bile od suštinske važnosti za razvoj istorije i sposobnosti Recces-a, bile su klasifikovane kao najstroža tajna sve do 1983. godine, godine nakon završetka Bush rata. Na površini, Južnoafrička Republika želela je da zadrži određeni stepen neutralnosti i distancu od vlade Rhodesije koja je često bila na neprijateljskom terenu pred međunarodnom zajednicom.
Podaci o ovim misijama uglavnom potiču iz pisane sage Petera Stifa u knjizi „The Silent War“. On obrađuje ovo razdoblje kroz intervjue sa vojnicima i veoma mali broj memoara učesnika.
Još jednom, Južnoafrička Republika našla se u borbi protiv začudnih rođenja pune ratske konfrontacije, boreći se protiv komunistički obučnih armija od Angole do Mozambika. U ovom trenutku Rhodesija je bila persona non grata svetu zajednici, a Južnoafrička Republika je ubrzano dolazila do tog statusa. Tajnost, koliko god je bilo moguće, bila je poželjna.
Suvi probni poduhvati započeli su kako bi se steklo upoznavanje sa terenom i sa neprijateljem. Bio je to kratak poduhvat. Nakon ovog, prva ekipa ubačena je preko statičke linije i kretala se ka cilju dodeljenom za prvu misiju. Glavna terenska karakteristika bila je pruga. Bilo je ključno za komuniste da je održe otvorenu radi snabdevanja. U jednom trenutku, pruga je išla od obale sve do Rodezije, ali pad portugalske kolonijalne vlasti ju je prekinuo. Kao i većina društava, sela i gradovi obično nastaju oko trgovačkih ruta, pruga i drumskog saobraćaja. Kao što je slučaj sa većinom malih jednica koje sprovode direktne akcije iza neprijateljskih linija, cilj su bili izviđanje i sabotaža.
Prva ekipa stigla je u blizinu pruge relativno brzo. Znajući da je područje „hot spot“, formirali su produženu liniju u slučaju kontakta. Pored pruge išla je službena saobraćajnica. Budući da su bili dobro obučeni i profesionalni, prešli su preko te strane, nastojeći ostaviti što manje tragove koji bi im otkrili pravac kretanja. Kada su došli do same pruge, obezbedili su se i pr flag se pretrčao neprimećeno. Po sudbini i nepredvidivosti borbe, nije se dugo čekalo na kontakt. Poručnik Corrie Meerholz opisuje njihov prvi kontakt u Stiffovoj knjizi.
Iz skrivenih pozicija, primetili su muškarca kako prilazi po željezničkoj traci. Činio se da je sam. Smatrali su to čudnim za tako aktivnu AO. Međutim, po pažljivom posmatranju, nisu videli nikog drugog, pa je Meerholz doneo odluku da sprovede otmicu taoca. Kako je muškarac prilazio, videli su da nosi RPD-mašinski pištolj. Odjednom se iza njega pojavio još jedan čovek sa RPG. Početna pretpostavka da je civil, nestala.
Više vojnika pojavljivalo se na horizontu. LT je odlučio da nastavi sa otmicom taoca i da uđe u borbu sa neprijateljem. Naredio je dvojici vojnika da ostave oružje kako bi bili oslobođeni i mogli savladati „budućeg“ taoca dok je njegov tim pružao pokrovnu vatru.
Sekunde su oticale i vojnici su se puzali napred. Pojavio se taktički problem. Da bi efikasno pucali na one koji zaostaju, njegovi bi morali da ustanu i otkrije svoje položaje, što bi potencijalno umanjilo prednost koju su imali zahvaljujući prikrivenom položaju. Vreme se istrošilo i doneta je odluka, ali ne od LT-a. Jedan od dvojice vojnika zaduženih za otmicu nosio je oružje protiv naredbi. Vojnik je video situaciju i odlučio da ne pokaže sebe neprijateljskoj patroli na oružju. Ovaj vojnik je razotkrio svoje staze i ispalio u predviđeni cilj i iza njega nalogog RPG-7. Kratka razmena vatre je usledila, ali neprijatelj je pobegao.
Njihov sakriveni položaj bio je otkriven, pa su pozvali ekstrakciju. Ne propuštajući prilike da unište neprijatelja, tela, oružje i oprema bili su booby-trapped (zamrljani).
Na povratku u Rodeziju, obavešteni su da radio presretanje potvrđuje da je sabotaža uspešna i da je ubila nekoliko Ter-a. Iako kratka misija, ostvarili su prva ubićenja mnogih koja su tek dolazila. Recces su postali ćelija D eskadrile sve do kraja 1979. godine.
(Slika u prilogu zahvaljujući falfiles.com)
