Drugi deo
Već znamo osnove. Uhvаćeni britanski vojnici koji su služili u mirovnoj snazi Ujedinjenih nacija u Sijera Leoni bili su iz Royal Irish Regiment. U početku su bili deo odreda koji je raspoređen da pomogne u nadzoru evakuacije stranih državljana iz onoga što se pretvorilo u najokrutnije i najkrvavije građanske ratove u Africi za jednu generaciju.
Postepeno smo saznavali više o njihovim otmičarima. Oni su bili samozvani West Side Boys — neorganizovana banda koja je posedovala AK-47 i godinama terorisala stanovništvo. Njihov zaštitni znak bio je amputiranje udova svima koji bi im se našli na putu, uz upotrebu oštrog mačeta (oni su to zvali ‘kratke ili duge rukave’). Cela regija Sijera Leone bila je preplavljena prizorima bezruku i bez nogu — uključujući žene i decu — koji su postali žrtve psihopatskih pobunjenika. Svi mi znamo koliko je IS zao; ova ekipa bila je na istoj razini.
Vođa West Side Boys bio je „Brigadir“ Foday Khalley, izrazito brutalan i nestabilan čovek. Kao i svi ovi noćni „vojnici“, Khalley je zloupotrebljavao drogu na industrijskom nivou. Među narkoticima su bili kanabis, kokain i amfetamini. Ta droga im je pomagala da sprovedu svoje gadne zločine protiv sopstvenog naroda. To im je takođe značajno otežavalo pregovore s njima. Khalleyjevo kukurikanje kokainom dovodilo ga je do paranoje. Kanabis mu je izazivao amneziju. Neočekivano bi se setio odluka koje je doneo samo pet minuta pre. Prava noćna mora.
Khalleyjev broj dva, i glavni govornik, bio je još jedan idiot koji se sam nazivao Colonel Cambodia (West Side Boys su bili veliki fanovi genocidnog Khmer Rouge). Colonel Cambodia je redovno zvao britanskog emitera (BBC) u Londonu i iznosio svoj spisak zahteva. Ovo nam je, na sreću, omogućilo našim „Scaleys“ (dečki zaduženi za signalnu vezu) da precizno lociraju njegov emiter, što je značilo da smo tačno znali gde se nalazi danju i noću.
Pored pojava na terenu, sve više smo postavljali slagalicu delova informacija iz više izvora. Znali smo da se taoci drže u selu zvanom Gberi Bana uz obalu Rokel Creeka, pritoke najduže reke u zemlji. Sa suprotne strane vode nalazila se još jedna značajna snaga teške naoružane West Side Boys u napuštenom selu Makbeni. Bilo je očigledno da bi svaki napad zahtevao istovremeno obračunavanje sa oba uporišta.
Naš glavni izvor obaveštenja bili su ljudi na terenu. Prva posada bila je napredna ekipa Bladesa (SAS vojnici) u dubokoj maskirnoj kamuflaži koja je bila u tačnim tačkama posmatranja i prenosila svaku aktivnost u oba sela. Ugradnja je bila teška zbog opasnih struja Rokela, ali su nas podržali naši tradicionalni, smrtonosni rivali (tj. najbolji drugovi iz mornarice!) SBS (Specijalna brodska eskadrila ili ‘drhtavi brodovi’).
Tokom narednih nekoliko dana situacija se menjala na gotovo svakom satu. Nestabilan kao i uvek, Khalley je primao tim za pregovore o taocima, seden je i slušao. Tim (koji je uključivao dvojicu naših momaka u uniformama Royal Irish) čudesno je uspeo da oslobodi pet od 11 vojnika u zamenu za hranu i lekove.
Vojnici Royal Irish Regimenta su potpuno ispitani o situaciji u Gberi Bana. Iznijeli su tmuran prikaz tačno one vrste ludila s kojom smo se suočavali. Taoci su bili podvrgnuti simuliranim pogubljenjima iz vatrenog oružja i egzekucijama pucanjem u glavu nakon produženih faza pijenja i drogiranja. Poručnik Musa Bangura, oficir za vezu patrolne grupe sa vojske Sijera Leone, bio je rutinski brutalizovan i mučen. Bio je prikovan u jami koju su West Side Boys koristili kao zajednički toalet.
Postalo je očigledno da je potpuna spasilačka operacija jedini način da se kriza reši. Celokupna eskadrila je okupirana, pa smo se spustili južno do novog kampa u selu Hastings, otprilike 30 milja jugozapadno od glavnog grada Sijera Leone, Freetown.
Tamo su nam se pridružili još jedna operativna snaga — odstup iz A kompanije, Puk padobranske regimente. Padobranci su nam se priključili posle vežbe na Jamajci. Tradicionalno su postojale bliske veze između dve jedinice: SAS uzima više vojnika iz Paras nego iz bilo kog drugog puka. Postavili su se na nekoliko stotina metara udaljenosti od nas, ali nije dugo trebalo da se nekoliko krikova prepoznavanja oglasi kada su se neki drugovi sa svake strane prepoznali.
Sećam se kako sam gledao neke od njihovih momaka i mislio da su premladi da bi bili tamo ( imao sam čvrst 27 godina). Kasnije sam saznao da su neki od njih tek pre nekoliko nedelja završili osnovnu obuku! Odluka (i bila je ispravna) bila je da ih odmah uvučemo u dejstvo, iako su Parachute naredili da dovedu još iskusnijih boraca iz drugih kompanija: stručne snajpere, teške mitralje i minobacačke podrške.
Narednih nekoliko dana bili su posvećeni planiranju i treninzima. Obaveštajne informacije su pristizale na svakom satu. Pored naših očiju na terenu, imali smo i dodatnu pomoć. Jednog jutra, visoki muškarac u tridesetima, obučen u elegantnu civilnu odeću, nenajavljeno je stigao u Hastings. Sa sobom je poneo veliku aktovku. Nikada se nije predstavio (a mi se, naravno, nikad nismo ni pitali), ali je govorio sa američkim naglaskom.
Novi prijatelj otvorio je svoju posebnu aktovku u operativnoj sobi. Otkriveno pred nama, u veličanstvenoj 3D prezentaciji, bio je svaki mali detalj sela Gberi Bana. Izgleda da je neko veoma visok u Vašingtonu bio ljubazan da na našu korist koristi ozbiljnu satelitsku tehnologiju. Neka Bog blagoslovi Ameriku!
Satelitske slike („Sposobne da prebroje dlake na komarčevom dupeu“, kako to kaže Tommy) pokazale su se neprocenjivo korisnima. Već smo u kampu napravili maketu sela po meri, ali tehnologija satelita nam je dala potpuno novu perspektivu. U narednim danima upoznaćemo svaku kućicu i svaku travku u toj maloj peščanom kvadratu.
(Slika zahvaljujući Adamu Butleru)
