Da li američki arsenal projektila ponestaje? Kina i protivnici SAD-a prate situaciju

8. септембар 2026.

4. avgusta, Reuters je izvestio da su Sjedinjene Države iskoristile „gotovo sve” određene sisteme dugog dometa preciznih raketa dostupne za rat sa Iranom, što podiže pitanja o spremnosti Amerike za buduće konflikte. Ako je ta izjava tačna, posljedice se protežu mnogo šire od samog Irana. Kina, Rusija i drugi mogući protivnici posmatraju kako SAD vodi borbu, koliko brzo troši ključne projekte, i koliko brzo se ta oružja mogu zameniti. Naši saveznici takođe prate razvoj događaja. Ali pre nego što izvučemo zaključke iz udarnog naslova, postoji jedno osnovno pitanje koje treba da postavimo: Kako znamo da li je tvrdnja istinita?

To pitanje je važno jer najdramatičniji deo priče ne potiče iz zagovorenih brojki iznetih od strane vlade. Reuters je bazirao svoj izveštaj na tri neimenovana lica koja su opisana kao upoznata sa podacima. Dva navodno tvrde da je Sjedinjene Države iskoristile „gotovo sve” raspoložive Army Tactical Missile Systems (ATACMS) i novije Precision Strike Missiles (PrSM), dok je treća osoba rekla da je upotrebljeno malo manje od polovine Tomahawk krstarećih raketa. Reuters je također priznao da nije mogao nezavisno da potvrdi broj Tomahawk raketa.[1] Ništa od toga ne znači da su informacije pogrešne, ali to postavlja sledeća pitanja: Ko pruža ove informacije? Kako bi oni to znali? I koliko poverenja treba da pridodamo onome što nam kažu?

Kada priča koristi neimenovana izvore, kako odlučujemo da li da verujemo šta nam govore? Osoba može imati direktno znanje o raspravljanim informacijama, ili može znati samo deo priče. Može postojati i mnogo razloga za razgovor sa novinarom—iskrena briga, neslaganje sa politikom, birokratski interesi, politiku ili nešto drugo. Bez saznanja ko su izvori, ne možemo sa sigurnošću da znamo koliko oni zapravo znaju ili zašto su odlučili da progovore. To ne znači da treba odbaciti ono što kažu. To znači da treba da tražimo nešto drugo: Da li postoji javno dostupna informacija koja nezavisno podržava širu tvrdnju?

Šta javni zapis zapravo pokazuje

Postoje javno dostupni znakovi koji mogu podržati neka od tvrdnji u priči. U martu, Lockheed Martin je najavio sporazum sa vladom SAD-a o udvostručavanju proizvodnje Precision Strike Missile, jednog od oružja posebno pomenutih u Reuters-ovom izveštaju.[2] Samo najavljeno ne govori koliko raketa SAD trenutno ima ni dokazuje da je zaliha niska, a kamoli opasno nisko. Postoji mnogo razloga zbog kojih SAD želi da poveća proizvodnju, uključujući pripremu za buduće potrebe. Ipak, to najavljenje nam pruža još jedan komad informacija koji treba razmotriti. Štaviše, dovodi nas do još jednog korisnog pitanja: Ako ne možemo nezavisno potvrditi originalnu tvrdnju, kakve druge javno dostupne informacije bi mogle podržati—ili opovrgnuti—to?

Povećanje proizvodnje PrSM ne dešava se samo od sebe. Tu su i drugi elementi. U januaru, Lockheed Martin je najavio planove da poveća godišnju proizvodnju THAAD otporača sa 96 na 400, a već je postignut i zaseban dogovor o povećanju proizvodnje PAC-3 otporača.[3] Nekoliko dana kasnije, RTX je najavio planove da godišnje poveća proizvodnju Tomahawk krstarećih raketa na više od 1.000, AMRAAM projektila na najmanje 1.900, i SM-6 raketa na više od 500.[4] Opet, nijedna od ovih najava ne govori koliko oružja SAD trenutno ima. Takođe ne znače nužno da postoji nestašica. U svakom slučaju, uzimajući zajedno, pokazuju nešto što možemo potvrditi javno dostupnim informacijama: Sjedinjene Države ulažu veliki napor da poveća proizvodnju nekoliko važnih tipova raketa.

Vise ima. U avgustu, Pentagon je davao proizvođačima odbrambene industrije 21 dan da se vrate sa planovima kako ubrzati isporuke i povećati proizvodnju ključnog oružja.[5] Američka novinska agencija Associated Press izvestila je da je napor usmeren, delimično, ka nabavci zaliha koje su korištene tokom rata sa Iranom. Pentagon je takođe opisao napor kao deo šireg napora da se unapredi sposobnost zemlje da proizvodi oružje kada je to potrebno.[5] To još uvek ne govori tačno koliko raketa leži u američkim zalihama. Ali fotografija postaje jasnija. Sada imamo nekoliko javno dostupnih informacija koje ukazuju u istom pravcu. To vodi još jedno pitanje: U kojem trenutku više komada informacija, od kojih nijedan sam po sebi ne dokazuje ništa, počinje da formira uverljivu sliku?

Na osnovu dosadašnjeg pregleda, i dalje bi bilo preuveličavanje reći da javno dostupne informacije dokazuju da SAD gomila nisku zalihu raketa. Ali isto tako bi bilo teško ignorisati ono što vidimo. Proizvodnja se povećava kod više sistema raketa, a Pentagon vrši pritisak na proizvođače da proizvode oružje brže. Predsednik Trump je takođe priznao da SAD ima na zalihama dovoljno nekih tipova oružja, dok su zalihe drugih u opadanju i proizvodnja se povećava.[6] Možda ne znamo tačne brojeve, ali ne trebamo ih da bismo videli širu sliku: postoje javno dostupne informacije koje pokazuju da SAD brine o tome kako brzo se troši neke važne rakete i kako brzo se mogu zameniti.

To nas dovodi do onoga što može biti važniji deo ove priče. Ako ovi signali mogu da se vide uz javno dostupne informacije, tako ih mogu videti i svi ostali. Kina, Rusija, Severna Koreja i Iran ne moraju znati tačan broj raketa koje SAD poseduje da bi doneli svoje zaključke. Takođe ni naši saveznici. Oni mogu pročitati iste vesti, državne izjave, ugovore, proračune i najave proizvođača koje mi možemo. Pitanje se tada menja. Nije više pitanje: „Koliko raketa SAD ima?” Već: „Šta naši protivnici i saveznici veruju o našoj sposobnosti da nastavimo borbu i zamenimo oružje koje koristimo?”

Šta Peking vidi

Kina je verovatno najvažnija tačka iz koje bi trebalo početi. Ministarstvo odbrane javno je saopštilo da Kina nastavlja da poboljšava svoju sposobnost sprovođenja vojnih operacija protiv Tajvana, uključujući vežbe blokade, raketne napade i operacije namenjene da odvrate moguću američku uključenost.[7] To znači da kineski vojni planer mora uzeti u obzir više od same sposobnosti Tajvana da se odbrani. Oni takođe moraju uzeti u obzir šta bi SAD mogle doneti u borbu, koliko dugo bi se mogla borba voditi efikasno i šta bi to koštalo. Ako veruju da su američki zalihe raketa niske, to postaje još jedan faktor koji mogu uzeti u obzir pri odluci da li SAD može—ili će—da interveniše efektivno.

Postoji još jedan podatak koji vredi razmotriti. Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS) sproveo je seriju vojnih simulacija istražujući šta bi se moglo desiti tokom rata oko Tajvana. U tim simulacijama, američke trupe su iskoristile neke vrste dugih dometa raketa tokom prve nedelje borbe.[8] To zvuči alarmantno, ali treba biti oprezan šta to tačno govori. Igra rat nije predviđanje onoga što će se dogoditi. Igra rat počinje sa skupom pretpostavki i pita šta bi moglo da se desi iz tog polazišta. Ako menjate pretpostavke, rezultati mogu da se promene. Ipak, kada se igre rat ponovo i ponovo usmere na isti problem na koji ukazuju i drugi signali, to postaje još jedan podatak koji vredi uzeti u obzir.

Uspostavite sada zajedno te delove. Kina može da vidi iste izveštaje o američkim zalihama raketa koje i mi možemo. Može pročitati i napore da se poveća proizvodnja. Takođe može pročitati studije koje sugerišu da bi rat oko Tajvana mogao da zahteva vrlo brzo korišćenje određenih tipova raketa. Nijedna od tih informacija ne govori tačno šta kineski lideri zaista veruju, i ne treba da pretpostavljamo da to zna. Ali im daju informacije koje mogu razmotriti prilikom procene mogućih troškova i rizika vođenja vojne akcije. Oni ne moraju da znaju da su američke zalihe raketa niske. Treba samo da veruju da postoji razuman rizik da jesu.

To ne znači da Kina čeka da američke zalihe raketa padnu pre nego što povuče potez protiv Tajvana. Nemamo javno dostupne podatke koji bi to potvrdili. Ali vojne odluke retko se zasnivaju na jednom faktoru. Lideri procenjuju rizik, vreme, očekivani otpor, političke posledice i šanse da se spoljašnje sile umešaju. Ako kineski lideri veruju da bi Ujedinjene države imale poteškoća da održe dugotrajnu borbu, čak i ako je ta veruje pogrešna, to bi moglo uticati na njihov način procene rizika. Zato percepcija ima gotovo jednaku težinu kao i stvarni broj raketa u zalihama.

Moskva, Pjongjang i Teheran takođe posmatraju

Rusija bi mogla da gleda na iste informacije na drugačiji način. Rat u Ukrajini pokazao je koliko brzo dugotrajni sukob može da iscrpi municiju i opremu, i koliko je važno da bude zamenjena. Generalni sekretar NATO-a Jensi Stoltenberg rekao je u julu da je Rusija stavila veliku privredu na ratno stanje, dok zemlje NATO-a takođe nastoje da poveća proizvodnju oružja i municije.[9] To ne govori tačno šta ruski lideri misle o zalihama raketa SAD. Ali daje im razloge da paze da li SAD i saveznici mogu zameniti oružje koliko se u modernim ratovima troši. Sa gledišta Moskve, pitanje može biti manje o tome koliko raketa Amerika ima danas, a više o tome koja strana može da nastavi da proizvodi ono što joj treba ukoliko rat potraje duže od očekivanog.

Severna Koreja predstavlja još jedan problem. Ona je poslala trupe da podrže rat Rusije protiv Ukrajine i dostavila je Rusiji oružje i municiju.[10] U isto vreme SAD imaju značajno vojno prisustvo na Korejskom poluostrvu i ostaju posvećeni njenoj zaštiti. Severna Koreja stoga ima svoje razloge da obrati pažnju na izveštaje o američkim zalihama raketa i na zahteve koji se nameću vojsci SAD-a u drugim delovima sveta. Opet, ne znamo šta severnokorejski čelnici zaista veruju o tim izveštajima. Ali postavljaju očigledno pitanje: Ako bi druga kriza izbila dok su SAD već vrlo angažovane drugde, koliko bi Amerika mogla da doprinese novom sukobu—i na koliko dugo?

Iran ima dobar razlog da gleda na ove izveštaje drugačije jer je direktno uključen u rat koji je navodno doprinosio problemu. Javno dostupne informacije pokazuju da su iranske raketne i dronske napadi zahtevali da Sjedinjene Države i njihove partnere koriste veliki broj odbrambenih oruđa.[11] Iran ne mora tačno da zna koliko Amerikanaca raketa ostaje kako bi se zapitao da li nastavak borbe stavlja sve veće zahteve na američke zalihe. To bi moglo navesti iranske lidere da veruju da nastavkom prisiljavanja SAD-a da koristi sve više oružja može poboljšati svoj položaj. Ne možemo iz javno dostupnih informacija da znamo da li su došli do tog zaključka. Ali to postavlja još jedno korisno pitanje: Šta ako protivnik veruje da vreme radi u njegovu korist?

Šta vide saveznici Amerike

Naši saveznici mogu pročitati iste izveštaje i doći do sasvim različitih zaključaka. Zemlje koje se oslanjaju na američko oružje ili očekuju američku podršku tokom krize moraju se pitati da li će ta oružja biti tu kad im zatrebaju. Već sada možemo videti kako neke zemlje rade na osiguravanju alternativnih opcija. Australija, na primer, proširuje sopstvenu proizvodnju raketa i zalihe dok sarađuje sa Sjedinjenim Državama na povećanju broja mesta gde ključne rakete mogu biti proizvedene.[12] Saveznici u NATO-u takođe rade na povećanju proizvodnje oružja i jačanju sopstvenih zaliha.[13] Postoji mnogo razloga za ove napore, i ne treba ih posmatrati kao dokaz da naši saveznici gube poverenje u SAD. Ali oni postavljaju još jedno pitanje: A ako naši saveznici veruju da američke zalihe bivaju istegnute, da li će početi da se oslanjaju više na sebe—i možda i više na jedni druge?

Bitka oko percepcije kod kuće

Strane vlade nisu jedine koje čitaju ove izveštaje. Amerikanci ih takođe čitaju. Izveštaj da SAD možda imaju nisku zalihu nekih raketa može imati različita značenja za različite ljude. Neki to vide kao razlog da se poveća proizvodnja oružja. Drugi se pitaju da li SAD može da ostvari dug rat ili podrži saveznike u inostranstvu dok održava dovoljne zalihe za sopstvene potrebe. Javna opinija o ratu sa Iranom već pokazuje značajnu zabrinutost oko njegove dužine i eventualnog ostvarenja.[14] To je važno jer podrška javnosti može na kraju uticati na spremnost izabranih lidera da nastave rat, ulažu više novca u oružje ili podrže vojne obaveze drugdje. Drugim rečima, percepcije o našim zalihama raketa mogu uticati na više od vojnog planiranja. Mogu takođe uticati na političku volju kod kuće.

Kada su informacije javno objavljene, više ih ne možete vratiti

Istorija nas podseća da jednom kada informacije postanu javne, razlozi njihovog objavljivanja mogu postati manje važni od onoga šta drugi rade s tim. Tokom Drugog svetskog rata, kongresmen Endrjū Mej javno je raspravljao o teškoćama japanskih dubinskih bombaša protiv američkih podmornica. Admiral Čarls Lokvud, komandant američkih podmornica u Pacifiku, kasnije je optužio tu objavu da je pomogla Japancima da unaprede svoje napade i da je to koštalo američke živote.[15] Koliko je ta objava zapravo doprinela kasnijim gubicima podmornica ostaje sporno. Ali ta neizvesnost ne menja opštu lekciju: Kada se informacije učine javnim, ne mi možemo da kontrolišemo ko ih koristi, kako ih tumači ili šta će uraditi zbog toga.

Dakle, da li su američke zalihe raketa zaista niske? Na osnovu isključivo javno dostupnih informacija, ne možemo sa sigurnošću reći da je svaka tvrdnja u originalnom Reuters-ovom izveštaju tačna. Ali možemo videti dovoljno da znamo da SAD ulažu veliki napor da poveća proizvodnju raketa i da zameni oružje koje se koristi u trenutnim sukobima. Štaviše, možemo videti iste informacije koje vide i naši protivnici, saveznici i američki javni prostor. Svaki može tumačiti na svoj način i doneti odluke na osnovu onoga što veruje da to znači. To bi mogla biti možda najvažnija lekcija ove priče. Ne uvek je potrebno da znamo sve kako bismo doneli razuman sud. Treba da znamo na čemu su činjenice zasnovane, da prepoznamo šta one ne potvrđuju, i da stalno postavljamo prava pitanja.

—

Sve tvrdnje o činjenicama, mišljenju ili analizi izražene su stavovi autora i ne odražavaju zvanične pozicije ili stavove Vlade SAD. Ništa u ovom sadržaju ne treba da se tumači kao potvrda ili podrška od strane američke Vlade.

Izvori

[1] Reuters, 4. avgust 2026. „SAD su iskoristile ‘gotovo sve’ dugonose precizne rakete tokom rata sa Iranom, navode izvori.” Ovo je originalni izveštaj na koji se članak osniva.
Reuters — Originalni izveštaj od 4. augusta

[2] Lockheed Martin, 25. mart 2026. „Lockheed Martin odgovara na poziv nacije i udvostručuje proizvodnju Precision Strike Missile.” Lockheed Martin navodi da novi sporazum će udvostručiti kapacitete PrSM proizvodnje. Media – Lockheed Martin
Lockheed Martin — Saopštenje o PrSM proizvodnji

[3] Lockheed Martin, 29. januar 2026. „Lockheed Martin i Ministarstvo rata SAD šire proizvodnju THAAD otporača.” Najava navodi da se godišnja proizvodnja THAAD povećava sa 96 na 400 i napominje prethodni dogovor o ubrzanju proizvodnje PAC-3. Lockheed Martin
Lockheed Martin — Saopštenje o THAAD proizvodnji

[4] RTX, 4. februar 2026. „RTX-ovi harmonizuju saradnju sa Department of War na pet ključnih dogovora za povećanje proizvodnje kritičnog municionog oružja.” RTX navodi da godišnja proizvodnja prelazi 1.000 Tomahawk raketa, najmanje 1.900 AMRAAM-a i više od 500 SM-6 raketa. RTX
RTX — Ključni dogovori o proizvodnji municije

[5] Associated Press, 8. avgust 2026. „ Pentagon podstiče odbrambene kompanije da pojačaju proizvodnju oružja posle briga o zaliha.” Izveštaj dokumentuje rok od 21 dana za planove ubrzane proizvodnje i napor da se zalihe dopune nakon rata sa Iranom. AP News
Associated Press — Pentagonov napor na povećanju proizvodnje oružja

[6] Reuters, 6. avgust 2026. „Trump kaže da misli da će rat sa Iranom uskoro završiti.” Trump je priznao da su neke zalihe oružja u opadanju dok je rekao da SAD imaju veoma velike zalihe drugih i da povećavaju proizvodnju. Reuters
Reuters — Trump-ove izjave o municiji i ratu sa Iranom

[7] Američko Ministarstvo odbrane, 2025. Izveštaj o vojnoj i bezbednosnoj moći u vezi sa Narodnom Republikom Kinom 2025: Godišnji Izveštaj Kongresu. Izveštaj raspravlja o kineskim proširenima vojnih kapaciteta i vežbama koje uključuju Tajvan, uključujući scenarije blokade i napada i pripreme za moguću spoljašnju intervenciju. U.S. Department of War

[8] Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS), 12. maj 2026. Seth G. Jones, „Da li je Sjedinjene Države spremne za rat sa Kinom?” CSIS izveštava da je u više simulacija rata oko Tajvana SAD vojske potrošile neke vrste dugih dometa raketa u prvoj nedelji borbe. CSIS — Is the United States Prepared for a War with China?

[9] NATO, 7. jul 2026. Napomene generalnog sekretara NATO-a Marka Ratija na Forumu industrije odbrane na Samitu NATO. Ruti je opisao ekonomiju Rusije kao ratnu i naglasio potrebu povećanja odbrambene proizvodnje u Evropi, Kanadi i SAD. NATO
NATO — Rutte izjave o proizvodnji odbrane

[10] U.S. Department of Defense. Izveštavanje i izjave Ministarstva odbrane o podršci Severne Koreje Rusiji. Pentagon je javno dokumentovao prelaz severnokorejaca trupa u Rusiju i njihove učešće u borbenim operacijama, dok su zvaničnici SAD takođe javno diskutovali o severnokorejskom naoružanju i drugoj vojnoj podršci za Rusiju. U.S. Department of War
Department of Defense — Ukrajina podrška i učešće Severne Koreje

[11] U.S. Department of Defense. „Izrael, SAD, partneri neutralizuju iranske vazdušne napade,” 16. april 2024, i povezano izveštavanje Pentagona. Pentagon je dokumentovao široke iranske raketne i dronske napade i korišćenje američkih i partnera odbrambenih sistema za njihovu suzbijanje. U.S. Department of War
Department of Defense — Iranski raketni i dronski napad i odgovor saveznika

[12] Australijski odbrambeni služba, 4. mart 2026. „Rakete proizvedene u Australiji.” Australija opisuje širenje domaće proizvodnje raketa kako bi povećala otpornost i smanjila zavisnost od međunarodnih lanaca snabdevanja. Defence
Australian Department of Defence — Rakete proizvedene u Australiji

[13] NATO, 8. jul 2026. „Povećanje proizvodnje odbrambene industrije.” NATO opisuje napore savezničkih zemalja da brzo prošire proizvodnju odbrane i osiguraju dovoljnu proizvodnu kapacitetu za održavanje snaga u miru, krizi i sukobu. NATO
NATO — Povećanje proizvodnje odbrambene industrije

[14] Pew Research Center, 25. mart 2026. Steven Shepard i Andrew Daniller, „Većina Amerikanaca ne odobrava američku vojnu akciju u Iranu.” Istraživanje proučava stavove Amerikanaca o ratu, uključujući očekivanja o njegovoj dužini, procene kako ide i da li će na kraju učiniti SAD sigurnijim. Pew Research Center
Pew Research Center — Stavovi Amerikanaca prema ratu u Iranu

[15] Military.com, 19. februar 2026. „Čovek koji je slučajno rekao Japanu kako da potopi američke podmornice tokom Drugog svetskog rata.” Članak razmatra objavu kongresmena Endru Mej 1943. i tvrdnju admiral Čarlsa Lokvuda da je to nateralo Japan da promeni taktiku dubinskih bombardera, uz razmatranje neizvesnosti oko brojnih žrtava koje se često navode. Military.com
Military.com — Endru Mej i dubinske bombe

Marko Jovanović

Novinar sam iz Beograda, sa posebnim interesovanjem za istoriju, ratove i političke događaje koji su oblikovali Srbiju, Balkan i svet. U svojim tekstovima trudim se da činjenice stavim u širi kontekst i složene teme približim čitaocima na jasan i razumljiv način.