Bila je jedna od onih priča koje se obično ne dogode. Ili se, ako se dogode, ne dogode u Splitu, u Jugoslaviji, usred burnih 60-ih, u vremenu kada su plivački heroji dolazili iz Kalifornije, Melbournea ili Moskve a ne iz skromnog zatvorenog bazena pokraj Jadranskog mora. Ali Đurđica Bjedov nije pitala za pravila.
Rođena 5. aprila 1947. godine u Splitu, Đurđica je ušla u svet sporta bez pompe i bez velikih očekivanja. Nije imala trenerski tim iz snova, nije imala olimpijske stipendije, a o nauci sportskog treninga čulo se tek u teoriji. Imala je samo upornost, tišinu, vodu i nešto u očima što niko nije umeo da objasni…
Plivačica iz senke
Đurđica Bjedov je bila sve što šampioni obično nisu. Povučena, bez velike samouverenosti, bez statusa favoritkinje. Nije se kotirala ni među prvih deset na svetskim listama pred Olimpijske igre u Ciudad de México 1968. A onda je uradila ono što samo sport može da ponudi; NAPISALA PRIČU O ČUDU!
Ušla je u istoriju kao jedina žena iz Jugoslavije koja je osvojila zlatnu olimpijsku medalju u plivanju i to ne jednu, već dve: zlato na 100 metara prsno i srebro na 200 metara prsno. U zemlji koja nikada nije imala ozbiljnu plivačku infrastrukturu, Đurđica je postala olimpijska šampionka iz, bukvalno niotkuda. Neki bi rekli da je od skromne i anonimne devojke do vrha svetske sportske scene dospela „preko noći“, ali to preko noći su godine i godine vrednog rada i truda u tišini i anonimnosti. Strpljivo je Đurđića čekala svojih 5 minuta i kada ih je dočekala, zgrabila je šansu i iskoristila je najbolje moguće…
Olimpijada iz snova
Meksički visoki nadmorski vazduh u oktobru 1968. bio je izazov za sve sportiste. Plivači su govorili o drugačijem osećaju disanja, o umoru koji dolazi ranije, o naporu koji se udvostručuje. Ali Đurđica nije imala luksuz da razmišlja o nauci. Nije imala pritisak da “odbrani titulu”, jer nije imala titulu. Imala je samo svoju stazu, neverovatnu želju i stari jugoslovenski plivački kostim.
Kada je ušla u bazen za trku na 100 metara prsno, komentatori su čak izostavili njeno ime među favoritkinjama. Ali 1 minut i 15.8 sekundi kasnije, Đurđica Bjedov je pobedila svet.
To nije bilo samo zlatno vreme. To je bila revolucija iz tišine. Bila je to trka koja je izbrisala granice između velikih i malih nacija. Srebro na 200 metara stiglo je nekoliko dana kasnije, kao potvrda da ono prvo nije bila slučajnost.
Nakon slave – povratak u tišinu
Za razliku od mnogih olimpijskih šampiona koji zgrabe reflektore i ostanu u centru pažnje, Đurđica se povukla iz sporta vrlo brzo. Još 1970. godine završila je karijeru. Nije tragala za komercijalnim ugovorima, niti je jurila slavu. Umesto toga, postala je – učitelj.
Posvetila se trenerskom radu, a možda najlepši deo njene biografije je činjenica da je upravo njen sin, Miloš Milošević, nasledio plivačku tradiciju i osvojio bronzu na svetskom prvenstvu 1994. godine u Rimu, ali ovaj put pod hrvatskom zastavom.
Đurđica je, reklo bi se, uvek više verovala u rad nego u reči, u posvećenost nego u titule. Njen duh se prenosi ne samo kroz medalje već i kroz generacije dece koju je trenirala. Postala je deo sportskog tkiva Splita, grada koji i dalje pamti kako se svet preplivava – tiho.
Legat koji se ne zaboravlja
Danas, kada pričamo o velikanima jugoslovenskog sporta, ime Đurđice Bjedov ne izgovara se dovoljno često. Možda zato što je uvek bila skromna. Možda zato što sport bez galame, bez skandala, bez spektakla, teško opstaje u kolektivnom pamćenju (nažalost)…
Ali neka ostane zapisano: Đurđica Bjedov je prva i jedina jugoslovenska plivačica sa zlatom sa Olimpijskih igara. Jedna od onih čije trke niste morali da gledate uživo da bi vas inspirisale. Dovoljno je znati da se dogodilo i da se još uvek prepričava u bazenima širom Balkana.
Ukoliko vam se svideo ovaj članak, podelite ga sa svojim prijateljima da i ostali čuju za ovaj neverovatan podvig o kojem malo ljudi zna…
Pogledajte i naše ostale članke iz kategorije „Jugonostalgija“, kao i naš youtube kanal „MALAMEDIJA“, na kom objavljujemo razne dokumentarne emisije.
Hvala na čitanju,
vaša malamedija.rs
