U najnovijem tekstu objavljenom na našem portalu, australijski lekar iz redova specijalnih snaga ponovo deli jednu priču koja nije samo namenjena onima koji žele da postanu kandidati za specijalne operacije, već i svima ostalima.
Ovo se savršeno uklapa sa našim ranijim jutrošnjim prilogom o tome da nikada ne treba odustajati suočeni sa nedaćama. Pronk je stigao do ivica sopstvenih mogućnosti tokom selekcije i pronašao unutrašnju volju i čvrstinu da nastavi da se kreće napred, korak po korak, dok nije došao do svog cilja. Ovo je još jedan izvanredan tekst i preporučujemo svim čitaocima da ga pročitaju.
Postoji mnogo motivacionih izreka koje podstiču da se ne odustaješ sve dok ne dosegneš granicu mogućnosti—na primer, „ne ostavljaj ništa u rezervoaru.“ Ove misli podsećaju da nikada ne znaš tačno kada uspeh može da se desi, i da strpljenje i istrajnost često mogu da te dovedu do tvog cilja. Tu su i druge, kao što je „noć je najtamnija pre zore,“ ali ja ovo vidim iz vojne perspektive i koristim analogiju sa time da ne ostavljaš nijedan metak u korpicama magazina.
Ova metafora potiče iz scenarija ostavljanja jednog ili dva metka u magazinu u borbenom okruženju, kako bi sebi obezbedio opciju da upotrebom oružja sam sebi bude ponuđen alternativni izlaz umesto da upadneš u ruke neprijatelja ako stvari krenu po zlu. U ranijim filmskim prikazima ratova često se glamuriše ta ideja, ali sam je i sam ozbiljno razmišljao pre svoje prve misije u Avganistanu.
Pretpostavka je bila da bi vojnik, koji padne u ruke koaliciji u tom teatru, odživeo veoma težak period, pa je misliti o brzom završetku sopstvenim rukama moglo biti sasvim razumljivo. Ja sam tu ideju odbacivao iz više razloga. Prvo, uvek sam bio prilično loš u brojanju metaka, naročito u uzbuđenim situacijama, te sam pretpostavljao da bi mi preostala dva ili tri metka u poslednjem spremniku ostavili gotovo nulu šansi ako dođe do toga. Drugo, nikad se ne zna kako će stvari završiti.
Bilo bi užasno glupo okrenuti oružje na sebe samo da bi hiljadama sekundi kasnije helikopter ili podrška eksplodirali nad tobom i pokušali da te spasu, a ti imaš pištolj u ustima. Po mom mišljenju, bolje je nastaviti da pucaš sve dok ne zazvišti klik umesto da čuješ glupane zvuke i tek onda da razmišljaš o poslednjem prelazu. Imao sam mnogo razloga da ostanem živ i bio sam posvećen tome da preživim i vidim kako će se stvari odvijati u najgorem mogućem scenariju. Godinama kasnije imao sam priliku da čujem iz prve ruke priču britanskog vojnika SAS-a iz poznate i tragične Bravo Two Zero patrole u Prvom Zalivskom ratu, koji je bio zarobljen i mučen od strane iračkih snaga pa potom oslobođen. Iako su njegova živa sećanja na torturu bila jeziva, na njegovu zaslugu uspeo je da psihički i fizički prebrodi to iskustvo i vrati se svom identitetu SAS vojnika. Čuti njegovu izvanrednu priču učvrstilo je moje stanovište za buduće operacije: ne ostavljati metke u magacinu i videti kako će se sve odvijati. Srećom, to nije moralo da se dogodi u stvarnosti.
Kao prisutan primer primene te metafore u mnogo manje dramatičnom kontekstu, imao sam iskustvo tokom kursa za selekciju Specijalnih snaga gde me je preplavila neizdrživa želja da odustanem, ali zahvaljujući određenom podsticanju od strane drugog kandidata, uspeo sam da izdržim i ispalim poslednje metke iz svog magacina.
Ovaj događaj dogodio se tokom segmenta kursa koji je obuhvatao petodnevnu pojedinačnu navigaciju kroz nacionalni park, uz dugotrajne hodnje po planinama dok smo nosili veoma težak ranac. Pravi izazov bio je psihološki: nismo dobijali nikakve naznake koliko ćemo preći ili koliko kontrolnih tačaka treba da dosegnemo da bi se proslavili. Bili smo potpuno prepušteni sopstvenim sposobnostima i morali smo da tempiramo svoj tempo kako bismo prevalili što više ili manje terena, uz svesnost da na kraju petodnevnog kursa postoji još mnogo posla pre nego što se selekcija završila.
Takođe smo bili pod strogim pravilom da se ne razgovara sa drugim kandidatima tokom aktivnosti, a za većinu ruta između kontrolnih tačaka koje su nam dodeljene, ceo danovi pregledi nisu donosili susrete sa drugima. U prvih nekoliko dana susreo sam nekoliko kandidata i držali smo se pravila, samo uz blagi naklon jedan drugom pre nego što krenemo dalje. Na jutro poslednjeg dana susreo sam drugog kandidata u dubokom rečnom toku i pretpostavio da je rizik od otkrivanja mali, pa smo se usudili na kratičak razgovor. U toku razgovora, druga osoba mi je s izraženom sigurnošću rekao da je minimum pet kontrolnih tačaka neophodno proći da bi se aktivnost završila uspešno. Bez značajnijih preispitivanja, prihvatio sam to kao tačnu činjenicu.
Završili smo razgovor i otišli različitim putevima, ostavivši me da razmišljam o svojoj situaciji. Do tada sam imao četiri kontrolne tačke, a peta je bila na samom vrhu planine udaljene nekih dvadesetak kilometara. Nismo smeli da se krećemo posle mraka, pa mi je tada ostalo oko sedam sati da dođem do nje. U tom trenutku, već dve nedelje u selekciji, telo mi je počelo da ispašta. Jedan od kvadricepsnih mišića mi je ozbiljno oštro stradao i svaka mi je stepenica donosila paklensku bol. Telo mi je gubilo znatnu količinu težine usled intenzivnog fizičkog napora i skandalozno malo hrane. Fizičko propadanje počelo je da utiče na moju psihu; počeo sam da posmatram razmišljanja o mentalnoj slabosti i sumnji. Čitav ostatak poslednjeg dana pre splita, išao sam svojim putem uz planinu na koju je smještena moja peta kontrolna tačka i sa izlaskom sunca sve više sam shvatao da neću stići do tačke pre suma. Zato sam odlučio da bazu planije ostavim i da postavim šator na dnu planine za noć i javim mesto za preuzimanje koje je bilo zakazano za naredno jutro. U poslednjih nekoliko stotina metara hodanja uz planinski prilaz, drugi kandidat je iznenada pojurio iza mene i izjednačio se sa mojim tempom, ne primetivši me, i zaveo me na samoj ivici života.
Pokazalo se da mu je sledeća kontrolna tačka bila ista ta tačka kao i moja; međutim, njegov stav je bio pozitivan i, iako je svesno prepoznao da neće stići pre mraka, odlučio je da pokuša doći do vrha. Ohrabrio me je da krenem zajedno sa njim, ali tada sam bio mentalno slomljen. Kada smo stigli na početak staze, poželio sam mu sreću i pronašao sam mesto za kampiranje za noć, skinuo ranac i ostao da razmislim. Iako sam doneo odluku da odustanem, nešto u meni nije dozvoljavalo da rasklopim opremu i postavim šator. Dok sam sedeo tamo, posmatrajući tog kandidata kako se penje uz planinu dok sunce zalazi, prohvatila me misao: sve godine treninga i sve žrtve koje sam podneo nisu bile uzalud ako ne dam poslednji pokušaj da se popnem ka vrhu. Shvatao sam da su me sve te proživljene sve ove godine dovodile do tog trenutka i da sam realno na ivici odustajanja od sna o mojoj budućnosti. Morao sam da priznam sebi da mi petak kontrolna tačka nije daleko—manje od kilometra, ali sve uzbrdo—i da neću stići pre mraka, ali bi mi bilo lakše da me ostade da mrak počne da pada, nego da provodim ostatak života misleći da sam se pokolebao u svom snu. Vratio sam ranac na ramena, a sa plućima i nogama koje su gorile od bolova, krenuo sam kao najverniji sledeći sledbenik, u najboljem tempu koji sam mogao da održim uz planinski stazama dok se svetlost polako gasila. Kako je mrak bivao sve dublji, postajao sam sve dremljiviji i očajno potišten; posrtao sam po kamenitim stazama, dok sam jurio ka vrhu, dok gusta živa od kros žbunja i niskog rastinja nisu me zagrlile i zgrabila ramena i ruksak dok sam nastavljao napred.
A da biste pročitali ceo tekst, kliknite ovde:
Fotografija: Uz dozvolu Dana Pronka, Australijske SF
