Dana 16. septembra 2026. dva visoka bezbednosna zvaničnika Turske i Katara bila su u Avganistanu na sastancima sa nekim od najmoćnijih lidera Talibana. Ibrahım Kalın, šef Nacionalne obaveštajne organizacije Turske, i Hamad bin Khamis Al-Kubaisi, zamenik generalnog sekretara Nacionalnog saveta za bezbednost Katara, sastali su se u Kabulu sa ministrom odbrane Mullah Mohammad Yaqoob Mujahidom, ministrom unutrašnjih poslova Sirajuddin Haqqanim i Mullom Abdul Haq Wasiqom, na čelu Talibanove Generalne direkcije za obaveštajne poslove (GDI).
Ibrahim Kalin je takođe otputovao u Kandahar, gde se sreo sa Mullom Mohammadom Shirinom Akhundom, talibanskim guvernerom Kandahara i posebnim predstavnikom Haibatullaha Akhundzade, vrhovnog vođe Talibana.
Ko je sedeo u tim sobama ima značaj. Turska je saveznik NATO-a. Katar je glavni saveznik SAD-a van NATO-a (MNNA) i više puta je služio kao posrednik za Vašington, uključujući i na pitanju Afganistana. Nakon zatvaranja američke ambasade u Kabulu, uspostovan je Ured za afganistanska pitanja SAD-a u Doji, a Katar je postao američka zaštitnička sila u Afganistanu.
Sastanci su se fokusirali na tri pitanja: pojavu Hamze bin Ladena u Afganistanu, kako Taliban može da iskoristi pregovarački okvir Dohe u budućim odnosima sa SAD-om i planove koji uključuju Tehrik-e-Taliban Pakistan (TTP) i Baloch Liberation Army (BLA).
Diskusije nisu bile o rastvaranju terorističke infrastrukture unutar Afganistana. Reč je o njenom upravljanju, ostavljanju većeg dela van međunarodne vidljivosti i određivanju kako Taliban može da iskoristi svoju poziciju u svoju korist.
Hamza bin Laden Nije bio iznenađenje
Prvo pitanje bilo je Hamza bin Laden, sin osnivača Al-Kaide, Sheikha Osame bin Ladena, i trenutni emir Al-Kaide. Njegovo pojavljivanje u Afganistanu ponovo je otvorilo pitanje čija bi trebalo biti rešenje—pitanje koje je trebalo da bude razjašnjeno pre sedam godina. Dana 14. septembra 2019, Bele kuće saopštila je da je Hamza ubijen u operaciji protiv terorizma u regionu Avganistana i Pakistana. On nije bio mrtav, i njegovo preživljavanje nije bilo iznenađenje ljudima koji su bili na sastancima.
Turksa i Katar su već znali da je Hamza bin Laden živ. Njihova briga bila je da bi njegovo preživljavanje moglo biti javno objavljeno sa objavom Katarskog izdanja A Quarter Century After the September 11 Raids, Part One iz 2026. godine, i da Taliban nije dao adekvatno upozorenje pre nego što se to dogodilo.
Njihovo javno pojavljivanje Riskovalo je da otkrije koliko je Taliban znao, šta je prikrivao i da li su SAD pregovarale i obezbeđivale sredstva za borbu protiv terorizma dok su bile prevarene u pogledu prisustva trenutnog emira Al-Kaide.
Oni nisu vršili pritisak na Taliban da zaustave delovanje Al-Kaide u Afganistanu, niti su zahtevali da Hamza bude uklonjen, da se Al-Kaida rasturi ili da njeno rukovodstvo bude proterano. Želeli su unapred obaveštenje pre nego što Al-Kaida preduzme akcije koje bi mogle uzdrmati ono što se dešava unutar Afganistana ili izazvati novu međunarodnu pažnju.
Takođe su očekivali da Taliban bolje sakrije Hamzino prisustvo i šire prisustvo Al-Kaide u Afganistanu. Sa stanovišta spoljnih poslova i bezbednosti, to je izuzetno zabrinjavajuće. Pitanje u sobi nije bilo da li postoji sigurno utočište za teroriste. Zabrinutost je bila koliko je to utočište postalo vidljivo za stranu publiku.
Turksa i Katar imaju svoje interese da prisustvo i aktivnosti Al-Kaide u Afganistanu ostanu van ponovnog nadzora. Oni takođe žele da pomere rukovodstvo drugih terorističkih organizacija na Bliskom istoku ka Afganistanu, u skladu sa tim da Hamas ponovo formira sebe kroz oko deset terorističkih kampova tamo u poslednjih nekoliko godina. Hamzina javna pojava pretila je da otkrije tu napor pre nego što su bili spremni.
Treba napomenuti da se pitanje nikada nije sastojalo u tome da li Hamza bin Laden ili Al-Kaida treba da budu proterani iz Afganistana. Problem je u tome što je Taliban dopustio da previše utočište postane vidljivo. Afganistan je ponovo postao međunarodno utočište za terorističke organizacije, pružajući im prostor da rade, obučavaju se, planiraju i ponovo se organizuju. Katar i Turska ne pokušavaju da okončaju tu realnost. Oni pomažu u upravljanju tim stanjem dok pokušavaju da ga drže pod kontrolom i uglavnom izvan međunarodnog pogleda.
Pretvaranje Doha sporazuma u polugu
Drugo pitanje bilo je kako Taliban može da iskoristi politički okvir stvoren pregovorima u Dohi da bi to iskoristio u sledećem krugu pregovora sa SAD-om, pri čemu mu Katar i Turska pomažu da se pripremi za taj proces.
15. august obeležio je pet godina od trenutka kada su Talibani ušli u Kabul. U okviru rasprava, ta godišnjica tretirana je kao kraj jedne faze i početak druge. Javni Doho sporazum, potpisan između SAD i Talibana 29. februara 2020, uspostavio je okvir za povlačenje američkih snaga i uključio obaveze Talibana učenike terorizmu i buduće političke pregovore.
Međutim, javni sporazum je samo deo priče. Tajni anexi Doho okvira takođe su uključivali američko finansiranje protiv-terorističkih operacija Talibana protiv Islamske države. Ta sredstva bila su povezana sa protivterorističkim aktivnostima i rezultatima, dajući Talibanu direktan interes da održi utisak da ispunjava svoje obaveze.
To postaje mnogo teže održavati kada Hamza bin Laden javno progovori iz Afganistana. Al-Kaida je iznova izrasla uz više od 20 drugih terorističkih organizacija koje operišu u zemlji, uz učestvovanje talibanskih zvaničnika i mreža u finansiranju, obučavanju, zaštiti, kretanju i operacijama. Borci dobijaju prostor, resurse i infrastrukturu potrebne za obuku, organizovanje, planiranje i operacije.
Hamza stvara još jedan problem jer je postojao i napor da se američkim pregovaračima uvjeri da je mrtav. Njegovo javno pojavljivanje rizikuje otkrivanje koliko je Taliban znao, šta je prikrivao i da li su SAD pregovarale i obezbeđivale sredstva za borbu protiv terorizma dok su bile obmanjivane o prisustvu trenutnog emira Al-Kaide.
Niti Katar ni Turska ne žele da Doho okvir padne. Njihov cilj nije da tera Taliban da protera Al-Kaidu, TTP ili BLA iz Afganistana, već da mu pomognu da upravlja tim odnosima bez potkopavanja pregovaračke pozicije. Katar ostaje centralan jer Doa je bio domaćin talibanskog političkog kabineta i pregovora koji su doveli do dogovora SAD–Taliban, dok se Turska sve više identifikuje sa Katarom.
Taliban sada kontroliše Afganistan, ali još uvek postoje zahtevi koje želi od SAD-a. Katar i Turska mu pomažu da odredi šta se može staviti na sto, šta se može privremeno ustupiti i šta se može pretvoriti u polugu.
Ovo je ta tačka gde Hamza bin Laden, Al-Kaida, TTP i BLA počinju da ne deluju kao zasebna pitanja. Taliban može da ponudi privremenu uzdržanost, pauzira operacije, premesti borce, pojača kontrole nad određenom organizacijom ili pruži sigurnost o tome kako će avganistanska teritorija biti korišćena. Nijedan od tih koraka ne zahteva rastavljanje osnovne terorističke infrastrukture.
Taliban ne pregovara o problemima koje je nasledio. On pregovara o problemima koje je pomogao da sačuva. Za Haibatullaha Akhundzadu i Talibanovo rukovodstvo cilj je da očuvaju prednosti Doha okvira, zaštite terorističke veze koje žele zadržati i iskoriste obe da ojačaju svoju poziciju naspram SAD-a.
TTP, BLA i utočište izgrađeno da očuva kapacitete
Treće pitanje uključivalo je Pakistan i dve terorističke organizacije koje nastavljaju da predstavljaju ozbiljnu bezbednosnu pretnju: Tehrik-e-Taliban Pakistan (TTP) i Baloch Liberation Army (BLA). Globalni indeks terorizma za 2026. godinu rangirao je Pakistan kao zemlju najviše pogođenu terorizmom u 2025. godini, zabeleživši 1.045 terorističkih incidenata i 1.139 smrtnih slučajeva. Sam TTP bio je pripisan sa 595 napada i 637 smrtnih slučajeva, što čini 56 odsto smrtnih slučajeva povezanih sa terorizmom u Pakistanu.
Mnogo od pretnje sada ima infrastrukturu preko granice u Afganistanu, gde borci mogu biti smešteni, obučavani, organizovani i pozicionirani za planiranje budućih operacija. Izveštaj UN-a iz 2025. godine o nadzoru Saveta bezbednosti navodi da je jedan članica zverstanje prijavio da TTP i BLA dele četiri trening kampa u južnom Afganistanu, uključujući Walikot i Shorabak, uz ideološku i naoružanu obuku koju pruža Al-Kaida. Međutim, saradnja je mnogo šira nego što je UN prijavio.
Diskusije 16. septembra uključile su planove da se dodatni borci i kampovi TTP i BLA presele iz Pakistana u Afganistan. Ibrahım Kalın je direktno vodio razgovore o transferu sa šefom GDI Mullom Abdul Haq Wasiqom. Neposredni cilj bio je da Pakistan dobije malo vazduha od napada i da se smanji međunarodni pritisak koji se skuplja nad nasiljem.
Turksa i Katar žele da Taliban privremeno smanji taj pritisak tako što će pomeriti borce i kampove dublje u Afganistan i ograničiti operacije protiv Pakistana. Ovo nije napor da se TTP ili BLA rastvore. Mullah Yaqoob ne želi značajna dugoročna ograničenja po pitanju bilo koje grupe, a Taliban ne namerava da odrekne mreže, kampove ili borce koje bi mogao kasnije da koristi.
Premestanje ovih grupa u Afganistan stoga ne rešava Pakistanski problem terorizma. Premešta kapacitete, a ostavlja ih netaknutim. Napad 18. septembra u Kohatu pokazuje koliko je taj problem neposredno prisutan. Samo dva dana nakon sastanaka u Afganistanu, napad vozilom-samoubicom pogodio je policijski kompleks tokom džamijske molitve petkom, a usledio je i oružani sukob. Ittihadul Mujahideen Pakistan (IMP), povezana sa Hafizom Gul Bahadrom, preuzela je odgovornost, dok je sama TTP negirala učešće.
Ta distinkcija je važna. IMP pruža sloj verovatnog negiranja između TTP i napada koje izvodе borci i mreže povezane sa širim pakistanskim talibanskim ekosistemom. Ime se može promeniti, ali borci, sponzori, odnosi obuke i operativne mreže često se preklapaju. Napad se dogodio usred šireg porasta terorističkog nasilja koji je Pakistan doveo na vrh najnovijeg Global Terrorism Index-a.
Ako dogovor koji se diskutuje u Kabulu napreduje, trebalo bi da očekujemo neku vrstu privremenog zastoja, ali to bi više bilo radi vizuelnog utiska i privremenog pomirenja nego stvarne promene politike. Borci bi se mogli premestiti dublje u Afganistan, kampovi preseliti, a operacije protiv Pakistana smanjene ili strože kontrolisane. To bi Pakistan dalo vazduha i omogućilo Turskoj i Kataru da pokažu kako su pomogli da se nasilje smanji, bez da Taliban mora rastaviti TTP ili BLA.
Privremeni prekid takođe bi kupio vreme dok se regionalna pitanja prepliću. Buduća upotreba ovih grupa procenjuje se prema tome šta se dešava u krizi koja uključuje Saudijsku Arabiju i Huite, kao i sukob između Irana i SAD. Za sada, Turska i Katar žele dovoljan stepen uzdržanosti da ublaže međunarodni pritisak i smanje napetosti između Pakistana i Talibana.
Kada regionalna slika postane jasnija, proračun se može promeniti, i TTP i BLA bi mogli ponovo da se koriste protiv Pakistana. Za Mullu Yaqooba i Talibane, to je razlog zašto zadržavanje boraca, kampova, mreža obuke i operativne sposobnosti netaknutima ima značaj. Pakistan može dobiti privremeni odmor, ali Taliban ostaje sposoban za ono što sledi.
Šta nam tri pitanja govore
Uzevši zajedno, rasprave od 16. septembra otkrivaju nešto mnogo veće od još jednog kruga Talibanske diplomacije. Turska je saveznik NATO-a. Katar je MNNA saveznik SAD-a i jedan od Vašingtonovih glavnih posrednika na pitanju Afganistana. Ipak, nijedan od ta dva nije nudio Taliban-u da rastavi terorističku infrastrukturu koja tamo radi.
Već su znale da je Hamza bin Laden živ. Njihova briga bila je što Taliban dopušta da ta realnost postane vidljiva stranoj publici bez upozorenja. Istovremeno, Katar i Turska pomažu Talibanu da odredi kako da iskoristi Doha okvir, njegovu kontrolu nad terorističkim organizacijama i privremene ustupke u borbi protiv terorizma kao polugu prema SAD-u.
Diskusije o TTP i BLA prate isti model: upravljati pretnjom bez rastvaranja kapaciteta. To je ono što čini ove sastanke posebno zabrinjavajućim. Terorističke organizacije koje rade iz Afganistana postaju deo regionalne političke i bezbednosne trgovine, sa grupama skrivenim, preseljenim, pauziranim ili sačuvanim u zavisnosti od toga šta služi većem cilju. Taliban je centar tog sistema, dok Turska i Katar pomažu u oblikovanju kako se njime upravlja i koliko od njega postaje vidljivo spoljašnjem svetu.
To nas vraća na Hamzu bin Ladena. Sedam godina nakon što su SAD objavile da je mrtav, ljudi s kojima su bili Talibani nisu pitali da li je živ. Oni su to već znali. Ono što ih je razljutilo jeste to što je Taliban dozvolio da ostatak sveta sazna istinu.
