Iran je zemlja koja čeka dozvolu da zapali kuću.
Trump ima pravi prozor ovde. Dve strategije, tačnije, koje bi mogle da gurnu režim ka umerenosti ili ubrzaju unutrašnji kolaps koji iranski narod već godinama pokušava da pokrene. Nijedna od njih ne podrazumeva kopanje vojske na terenu.
Strategija Prva: Oružati ekonomski pritisak i ciljati ga precizno
Maksimalan pritisak nije nova ideja, ali način na koji se primenjuje veoma važi. Univerzalne sankcije koje povređuju obične Irance i ostavljaju finansijske mreže Revolucionarne garde netaknute nisu strategija. One su grub alat koji režim zapravo voli, jer mu daje trenutnom podeljenom rukovodstvu nešto na šta da pokaže kada ljudi postanu ljuti.
“Gledajte, Amerikanci vas guše. Ne mi!”
Pametnija igra jeste ciljano finansijsko ratovanje koje konkretno napada poslovno carstvo IRGC-a i ostavlja prostora privredi da diše. Gardisti drže između trećine i četrdeset procenata iranske ekonomije kroz front kompanije, građevinske konglomerate, monopol u uvozu i telekomunikacionu infrastrukturu. Oni nisu samo vojna sila. Oni su kriminalno preduzeće u vojnim uniformama, i iskoristili su taj novac da se zaštite od posledica sopstvenih neuspeha u politici.
Napadajte tu novčanu mrežu precizno. Identifikujte front kompanije, paravan firme u UAE, Turskoj i Iraku, operacije trgovine energijom koje premeću sankcionisanu naftu kroz posrednike trećih strana. Uništite te mreže kroz označavanja od strane Treasury i sekundarne sankcije prema bilo kojoj inostranoj banci koja ih dodiruje.
Istovremeno, nađite načine da olakšate život običnim Irancima, bilo kroz izuzeća za hranu i lekove ili olakšavanje slanja novca iz iranske dijaspore kući. Poruka koju šaljete, ne samo putem saopštenja, već kroz samu strukturu sankcijskog režima, glasi: mi nismo u ratu sa iranskim narodom. Mi smo u ratu sa ljudima koji ih pljačkaju.
Ta distinkcija je važnija nego što većina ljudi u Vašingtonu shvata.
Kada Iranci unutar zemlje vide da sankcije udaraju po poslovnim interesima Gardinog poseda jače nego po bazaar– trgovcu koji pokušava da održi svoj dućan otvorenim, politički narativ se menja. Režim ne može da krivi Ameriku za sve ako Amerika javno razlikuje tlačitelje od tlačenih.
Uparite taj ekonomski pritisak sa maksimalnim pojačavanjem onoga što režim zapravo radi svojim novcem. Emitujte u Iran preko svakog dostupnog kanala: Farsi-jezičke socijalne mreže, satelitsku televiziju, Radio Farda, dijasporu – tačno ono što vrh IRGC-a poseduje i gde su ga sakrili. Imena, nekretnine, bankovni računi. Učinite korupciju vidljivom i nepobitnom ljudima koji to plaćaju svojim standardom života. Niste proizveli nezadovoljstvo. Nezadovoljstvo već postoji. Vi mu dajete metu.
Strategija Dva: Negujte pukotine unutar režima
Ovo je nešto što strana politika stalno podcenjuje. Iran nije monolit. Režim je oduvek imao unutrašnje frakcije (sad više nego ikad): reformisti naspram tvrdih nacionalista, pragmatičari naspram ideologa, srednjeglave klerike koji razumeju da trenutna putanja vodi ka lošem kraju naspram pravovernih vernika koji su uvereni da je Bog na njihovoj strani bez obzira na ekonomske podatke. Te frakcije imaju značaj. One su važne još od 1979, i sada su važnije nego ikad jer je pitanje nasledstva otvoreno.
Khamenei je mrtav, a vakuum moći koji je ostavio iza sebe predstavlja najsposobniji i najiskorištiviji trenutak s kojim se iranski režim suočio od revolucije. Niko unutar sistema nije konsolidovao kontrolu, a borba za naslednika je i dalje aktuelna. To je najveći razlog zašto Trump ne može ništa da pregovara, jer je ovo God of Thrones, Iran izdanje upravo sada.
To prazan kraj stvara pokret, i gde postoji pokret postoji prilika.
Postoje ljudi unutar iranskog sistema koji znaju da zemlja ne može nastaviti svim putem. Možda nisu liberalni demokrati u zapadnjačkom smislu, ali su pragmatisti koji razumeju da kolaps ekonomije i naroda na ivici otvorenog revolt nije platforma sa koje iko može da upravlja.
Strategija je da tim ljudima date merdevine dok život onima koji stoje na njihovom putu postaje sve teži.
Tiho, kroz povratne kanale, kroz pouzdane posrednike na Bliskom istoku poput Omana i Katara i evropske diplomatske zajednice, Vašington nagoveštava kakav bi izgledao izvediv izlaz.
Ne radi se o režimskom preuzimanju spolja, što istorijski često izaziva nacionalističku odmazdu čak i među ljudima koji mrze vladu, već o pregovaranom unutrašnjem prelazu ka vladi koja ispunjava određene osnovne uslove odgovornosti.
Šta Iran mora da uradi da bi dobio olakšice sankcija? Šta Garda mora da uradi da prestane da bude tretirana kao teroristička organizacija? Kakav dogovor bi pragmatičnim insiderima dao nešto da pokažu svojim kolegama kao razlog da se udalje od pozicije tvrdoglavih?
Držite pritisak javno. Vodite informativni rat agresivno. Ali ostavite otvorena vrata i pobrinite se da pragmatičari unutar sistema znaju da ta vrata postoje. Ne pregovarate sa licem režima. Kreirate uslove u kojima unutrašnji umjereni u režimu imaju polugu da pritisnu promenu, jer mogu ukazati na realističnu alternativu trenutnom putu.
Istovremeno, ozbiljno investirate u iransko civilno društvo i infrastrukturu dijaspore koja podržava unutrašnju opoziciju. Istinski podrška nezavisnim novinarima, organizatorima radnika, aktivistkinjama za ženska prava, hrabrom narodu unutar Irana koji odriče sve na ulicama godinama.
Ne podrška novca koja bi ubijala ljude. Strateška podrška za infrastruktuuru za komunikacije, alate bezbednosti, informacione mreže. Vrsta podrške koja čini da IRGC-ov obaveštajni aparat teže identifikuje i eliminiše svaki čvor organizovanog neslaganja.
Završne misli
Neću biti naivan po pitanju Irana. Znam da režim preživljava više talasa sankcija i više talasa unutrašnjih protesta. Ali znam i da je meta najosetljivija kada je istovremeno pod spoljnim pritiskom i unutrašnje podeljena. Upravo to je gde je Iran upravo sada.
Trump ima polugu. Pitanje je da li su ljudi oko njega dovoljno disciplinovani da je koriste kao skalpel a ne kao čekić. Čekić je već iskušan. On pravi ruševine i istog neprijatelja koji u njemu stoji.
Iranski narod pokušava da promeni ovaj režim već generaciju. Najmanje što možemo da uradimo je da se maknemo sa puta i pomognemo im da završe posao.
