U eri električnih automobila, pametnih telefona i solarnih panela, litijum se pozicionirao kao neizostavan metal budućnosti. Nazivaju ga i belim zlatom zbog njegove ključne uloge u energetskim skladištima, ali ono što se ređe pominje jeste njegova mračna strana. Iako pomaže da svet ide ka “zelenijoj” budućnosti, iskopavanje litijuma ostavlja dubok i često nepovratan trag po životnu sredinu i lokalne zajednice. I tu počinje priča o litijumu kao tihom ubicom prirode. Pa da pogledamo zašto je litijum toliko tražen i bitan i kakav uticaj ima njegovo iskopavanje širom Sveta.
Šta je zapravo litijum i zašto je toliko važan?
Litijum je hemijski element (oznaka Li) i najlakši poznati metal u prirodi. Mekan je, srebrnkast i izuzetno reaktivan, zbog čega se u prirodi ne pojavljuje u čistom obliku, već u jedinjenjima, najčešće u stenskim mineralima i slanim jezerima. Zbog svojih elektrohemijskih osobina, posebno sposobnosti da brzo prenosi i skladišti energiju, litijum je postao ključni materijal za proizvodnju baterija, pre svega litijum-jonskih, koje se koriste u pametnim telefonima, laptopovima, električnim automobilima i uređajima za skladištenje energije iz obnovljivih izvora.
Upravo ta uloga u energetskoj tranziciji učinila ga je jednim od najtraženijih resursa 21. veka. Najveće svetske rezerve litijuma nalaze se u Južnoj Americi (tzv. „litijumski trougao“ – Čile, Argentina i Bolivija), Australiji i Kini. Iako litijum sam po sebi omogućava razvoj „čiste“ tehnologije, način na koji se do njega dolazi, kroz iscrpljujuće rudarenje i iscrpljivanje vodnih resursa, čini ga predmetom sve većih ekoloških i društvenih kontroverzi.
Inače još jedan podatak govori o tome koliko je ovaj metal postao bitan a to je da je potražnja za litijumom eksplodirala za više od 500% u poslednjih deset godina i nastavlja da raste. Analitičari predviđaju da će se globalna potražnja utrostručiti do 2030. godine. Zvuči impresivno? I jeste. Ali ta potražnja ima cenu.
Iskopavanje litijuma: Ekološki paradoks
Litijum se najčešće dobija na dva načina:
- Isparavanjem iz slanih jezera (salara) – Metoda koja se koristi u zemljama poput Bolivije, Čilea i Argentine.
- Rudarenjem iz tvrdih stena (spodumena) – Zastupljenija metoda u Australiji, Kini i Kanadi.
Obe metode imaju ogroman ekološki otisak:
🌍 Potrošnja vode
Isparavanje iz litijumskih slanih jezera koristi milione litara podzemne vode, u već sušnim regionima. Na primer, u Čileu se za ekstrakciju jedne tone litijuma potroši 2 miliona litara vode. To izaziva isušivanje jezera, degradaciju zemljišta i narušavanje lokalne poljoprivrede.
🏭 Zagađenje zemljišta i vode
Kod rudarenja iz stena koriste se hemikalije poput sumporne kiseline, koje često zagađuju reke i podzemne izvore. U kineskoj provinciji Qinghai, lokalna populacija beleži povećanje bolesti respiratornog i digestivnog trakta zbog toksičnih ostataka iz obližnjih litijumskih rudnika.
🌳 Uništavanje biodiverziteta
U mnogim delovima sveta, uključujući Srbiju, rudarenje litijuma zahteva krčenje šuma, preusmeravanje vodotokova i masovno iskopavanje, što uništava lokalne ekosisteme i ugrožava retke biljne i životinjske vrste.
Studija slučaja: Srbija i projekat „Jadar“
Jedan od najkontroverznijih primera dolazi iz Srbije, gde je multinacionalna kompanija planirala da otvori rudnik litijuma u dolini Jadra. Projektovan da bude među najvećima u Evropi, rudnik je izazvao ogromne proteste građana, ekoloških aktivista i stručnjaka.
Građani Srbije su strahovali od kontaminacije reke Jadar i obližnjih izvora pijaće vode, raseljavanja stanovništva, kao i gubitak obradivog zemljišta u plodnoj dolini.
Iako je projekat trenutno zaustavljen, pitanje nije zatvoreno, jer litijum još uvek „spava“ ispod tla.
Zašto se ipak kopa po svaku cenu?
U svetu koji se brzo elektrifikuje, litijum je strateški resurs, često poređen sa naftom u 20. veku. Zemlje žele energetsku nezavisnost, a kompanije žure da osiguraju zalihe dok cena raste.
Geopolitički faktor je takođe ključan. Kina trenutno kontroliše veći deo globalnog tržišta rafinisanog litijuma. To gura EU i SAD da ulažu u sopstvene rezerve, čak i po cenu ekološke štete.
Zanimljivosti i paradoksi
- Ironija električnih automobila: Iako smanjuju emisije CO₂ tokom vožnje, EV mogu imati veći ukupan ekološki otisak zbog načina na koji se dobijaju baterije.
- Reciklaža litijuma je još u povoju – Manje od 5% litijum-jonskih baterija se danas reciklira, što znači da većina završava na deponijama.
- Alternativa litijumu postoji – Rad se vodi na razvoju baterija na bazi natrijuma, magnezijuma i čvrstih elektrolita, ali te tehnologije su još u ranoj fazi.
Zelena tranzicija po cenu prirode?
Litijum je svakako ključan za energetski zaokret sveta, ali njegova eksploatacija podseća na staru izreku: put do pakla popločan je dobrim namerama. Ako zaista želimo održivu budućnost, ne možemo žmuriti pred činjenicom da trenutna eksploatacija litijuma više liči na eksploataciju prirode i ljudi, nego na spas planete.
Potrebna je dublja regulacija, transparentnost, lokalna uključenost i razvoj etičkih rudarskih standarda. Jer zelena tranzicija ne sme biti izgovor za nove oblike industrijskog nasilja.
Litijum možda napaja naše uređaje i vozila, ali pitanje je: kakvu cenu priroda plaća da bismo mi ostali „povezani“?
Ukoliko vam se svideo ovaj članak pratite naš rad na sajtu malamedija.rs kao i na našem youtube kanalu „MALAMEDIJA.“
Hvala na čitanju,
vaša malamedija.rs
