Napomena urednika: Gospodin John Dovey nam je ljubazno dozvolio da objavimo članak koji je napisao za sajt www.defenseweb.co.za i biće doprinosa još koliko bude mogao. Njegovo operativno iskustvo u Africi je dugo i ozbiljno. Mi, naročito u Sjedinjenim Državama, retko razmišljamo o afričkim poslovima na našim mislima ili u vestima. Imajući oficira sa aktuelnim iskustvom otvorene su oči. Njegova knjiga se nalazi na kraju članka, uz odgovarajući link.

Dio 4 / Zaključci

Formalni kursevi

Iskustvo iz prvog lica, kao i to što mi je prijavljeno, potvrđuje rezultate obuke u formalnim školama; dovoljno je reći da pristup nije uvek uspešan. Smatram da samo vrh nekoliko diplomaca formalnih škola zapravo ima kompetenciju da obavlja uloge za koje su obučeni, dok je razočaravajuće veliki broj ljudi ocenjenih kao sposobnih da budu bilo šta drugo. Deo ovog problema proističe iz činjenice da postoji imperativ osiguravanja da svi prođu kurseve; deo iz potrebe za promocijom bez obzira na prirodu radnog mesta; a deo iz nedostatka prilika da se praktično primeni ono što se naučilo posle kursa.

Kao primer, postojao je narednik na Kurzu minobacača bataljona u Školi pešadije, čija bi postavka značila da nikada u toku svoje karijere neće videti minobacač, ali je morao da prisustvuje „specijalističkom kursu“ kao preduslov za promociju. Ovaj konkretni narednik očigledno nije imao sposobnost da položi kurs bez obzira na to kakvu pomoć bi mu dali, pa je uspostavljen „dogovor“ da ipak položi kurs. Pretpostavka je bila jasna da je potrebno da položi kurs da bi dobio promociju i da nema rizika u ocenjivanju nekoga ko nije kompetentan kao zapravo kompetentan.

Još jednom, iz celokupnog kursa od šezdeset četiri člana, manje od pet ih je prošlo određenu evaluaciju. Instruktor je nastavio da deli prazne evaluacije i diktira tačne odgovore na pitanja kako bi se osigurala viša stopa prolaznosti.

Morala i obuka

U toku neformalnih osvešćenja različitih vojnika povratnika sa misije izvan zemlje, čuo sam mnoge stvari koje me vode da verujem da postoje još ozbiljniji problemi koji utiču na borbenu spremnost naših vojnika. Jedna od najuznemirujućih je ona koju sam nedavno čuo i koja me navela da napišem ovaj članak.

Priča koju sam čuo, i priznajem da je to samo čuo-izraz, bila je da četa vojnika (navodno koja služi pod MSD sistemom) bila suočena sa pobunjenicima. Oni su odbacili svoje oružje i povukli su se. Očigledno su ovi ljudi potom progonjeni i veliki broj njih je silovan. Nemam potvrdu ovoga, ali me užasava na više nivoa.

Prvo, pravila angažmana. Ako su ROE zaista toliko restriktivna da vojnici osećaju da se ne mogu boriti nazad, to je optužba na najvišim razinama zapovedanja koje dozvoljava raspoređivanje vojnika bez ovlašćenja da se zaštite kada je potrebno.

Drugo, sposobnost i prosudba komandanta ove grupe vojnika moraju se pažljivo proceniti kako bi se utvrdili razlozi zašto je to dopušteno da se dogodi. Ako nisu bili svesni mogućih posledica predavanja na ovaj način, onda bi to bio sigurnosni promašaj; ako su bili zapravo svesni ove pretnje, komandant bi trebalo da primeni svoj sud i naredi četi da se brane (i jedni druge) dok pozove podršku.

Međutim, moja je sumnja da su ovi vojnici prosto bili loše pripremljeni za ulogu koju su tog dana trebali da ispune. Verovatno su očekivali da pruže humanitarnu pomoć ili pomoć, a ne da budu pripremljeni za borbu, i obuka i mentalitet koji su dobili bili su pogrešno koncipirani ili nedovoljni da ih pripreme za tu ulogu.

Druga priča koja ilustruje ovu tačku je da mi je rečeno da je baza iznenada napadnuta minobacačkim dejstvom. Ljudi zaduženi za odbranu baze, koji su bili na LMG-ovima u bunkerima i na spoljašnjem obodu baze, napustili su bunkere i pobegli pod krevete u svojim šatorima, ostavljajući bazu uglavnom nezaštićenu protiv bilo kakvog kopnenog napada.
Sažetak

Nema sumnje da su zahtevi koje SA Vojska ima u svojim misijama u Africi znatno različiti od onih koji bi bili da postoji pravi ratni stanje. Ovo je, na mnoge načine, mnogo teže pripremiti i obučiti za, jer je „neprijatelj“ različit svakog dana i uloga obuhvata širok spektar različitih zadataka.

Čak i uz to, moja je tvrdnja da to treba da osigura bolju procenu borbene spremnosti i obuku, a ne lošiju, s obzirom na to da su opšti zadaci i znanje usađeni na takav način da se mogu fleksibilno primeniti u skladu sa situacijom, terenom i zadatkom. Kada vojnici budu raspoređeni bez ove pripreme, osobe koje odlučuju o njihovom raspoređivanju direktno su odgovorne za posledice lošeg učinka kada se to broji.

Biografska napomena: John Dovery je južnoafrički vojni veteran sa opsežnim iskustvom u uniformi, uključujući operativne i zajedničke komandne kontekste. Duboko zabrinut stanjem borbene spremnosti SANDF-a i potrebom odgovornog upravljanja resursima nacionalne odbrane. Tokom čitave karijere vodio je protivgerilske borbe, njegove zabeleške o tome kako biti insurgent ili partisan su veoma korisne.
https://link.amazon/B0inT2ldD