By Matt Ikenoyama
Imali su najčistiji dosije u timu. Nikada nisu propuštali fizičko treniranje (PT). Nikada nisu kasnili na kratak sažetak. Kada je vođa tima trebao nekoga da preuzme dodatne zadatke koje niko nije želeo, oni su već imali ruku podignutu. Na svojoj evaluaciji, delovali su kao oni koji su spremni na sve. Niko ih nije upozorio, jer niko ne upozorava onog ko radi sve kako treba.
To je bio problem. Činiti sve kako treba može biti i sopstveni oblik skrivanja.
Moralna povreda i PTSP se pominju kao ista stvar, ali pod dva imena. Nisu isto. PTSP dolazi od straha. Nervni sistem je primio poruku da postoji pretnja po život i nikada nije potpuno smirio. Moralna povreda dolazi iz drugog izvora. To je ono što se dešava kada je osoba nešto uradila, nešto gledala, bila je naređena da nešto uradi, ili je prosto stajala tamo zbog nečega što je narušilo njen sopstveni osećaj za ispravno i pogrešno. Strah ima okidač. Ovo ima savest.
Evo šta se retko govori dovoljno: to retko izgleda kao kriza. To izgleda kao ono što je ta osoba već bila, samo podignuto na viši nivo.
Onaj koji je nekada jurio narednu rang-lunu prestaje da volontira za obuku koju niko ne želi. Niko u timu to ne naziva moralnom povredom. Zovu je problem motivacije, pišu ga, nastave dalje. Ponekad je upravo to ono što jeste. Ponekad je osoba tiho odlučila da ne zaslužuje sledeću rang, a papiri to nikada neće da kažu, jer ni sama neće.
Onaj koji nije mogao da deluje kada je to bilo pomembno. Vođa čije su ruke bile vezane naredbom koju će nositi do kraja života. Vraćaju se i počinju da planiraju kao da im svet duguje još jednu varijablu koju nisu uzeli u obzir. Duži Briefovi. Više kontingencija. Postaju osoba koja nikada više neće biti uhvaćena nespremna, a svi to nazivaju disciplinom, i jeste, dok ne primete da ne mogu da prestanu.
Onaj koji je ostavio nekoga iza sebe počinje da se pojavljuje na mestima na koja ranije nije dolazio. Treninzi njegovog deteta koje je nekada propuštao. Ne kaže zašto. Ne mora. Nije to kriza, i upravo zato se propušta. Izgleda kao neko ko stoji na nogama umesto da još uvek pada.
A onaj koji je u redu. Kaže da jeste. Tačno to veruje koliko mu je moguće. Zadovoljava sve standarde, i ne oseća ih onako kao pre, i postao je dovoljno vešt u izvršavanju razlike da ih jedino ljudi najbliži njemu primećuju da nešto nedostaje iza njihovih očiju. Ovaj se slučaj više preklapa sa PTSP-em nego ostali, i treba da se preklapa. Ponekad je i jedno i drugo istovremeno.
Nijedno od ovih ne najavljuje sebe. To je poenta, a to je i greška u načinu na koji se trupe obučavaju da traže problem.
Postoji razlog zašto ovo utiče na tim drugačije nego bilo gde drugo. Selekcioni filtri za ljude koji mogu da funkcionišu bez treptanja. To je stvarno i treba da bude prisutno. Ono što ne filtrira, i što ne može, jeste šta se dešava posle: kultura koja se gradi kada si u prostoriji. „Tiho profesionalac“ je termin koji zajednica koristi za sebe, i većina dana znači tačno ono što treba. Ali isti etos koji sprečava nekoga da se žali na marš sa ruksakom, isto tako ga sprečava i da kaže bilo šta o nečemu što ga zapravo jede iznutra. Tim nema način da razlikuje koju vrstu tišine gleda.
Proveravanje onog ko vidno pati je lako. Oni su vam već rekli. Teža disciplina je pitati one koji su sve rešili šta i oni nose sa sobom. Performanse nikada nisu bile dokaz ničega osim da neko može da funkcioniše dok nosi nešto teško.
—
Urednički napomene: kapelan Matt Ikenoyama je koautor Izveštaja JSOU 23-2, „Moralna povreda: implikacije za američke SOF-e i etičku otpornost”, i predavao je na istraživanju o moralnoj povredi Joint Special Operations Command.
** Ovaj članak je pripremljen u okviru zvaničnih dužnosti. Informacije, sadržaj i zaključci ne predstavljaju nužno zvaničan stav ili politiku Ministarstva mornarice niti vlade SAD.
