Koga poveravamo ključeve govori o nama više nego koga zatvaramo.
The names on the envelopes meant nothing to him.
Imena na kuveretama mu nisu ništa značila.
Stajao je na čelu odelenja, držeći u rukama gomilu pošiljaka i pozivajući koliko je mogao, dok je sala puna federalnih zatvorenika posmatrala ovog čoveka u uniformi kako ne uspeva da obavi jedinu zadaću koja je tog jutra bila od njega tražena. Neki od njih su mogli brže pročitati tu gomilu. Neki su se ponudili da to urade. Autoritet i pismenost u prostoriji sedeli su na suprotnim stranama rešetaka.
Ex-CIA Officer John Kiriakou told me this when I sat down with him. John spent a stretch in federal prison after the CIA and came out of it with a hundred stories that have nothing to do with spycraft. The prison guard who couldn’t read was one of them.
Bivši CIA oficir Džon Kiriakou mi je to rekao kada sam seo sa njim. Džon je odslužio određeno vreme u federalnom zatvoru posle CIA-e i izašao iz tog iskustva sa stotinama priča koje nemaju veze sa špijunažom. Zatvorski čuvar koji nije mogao da čita bio je jedna od tih priča.
Čuvar na vratima
Proveo sam dovoljno vremena u okruženjima institucija da znam da ljudi koji čuvaju vrata retko kada birate vi. Ali postoji razlika između momka koji je malo previše prinuđen i sistema koji je strukturalno nesposoban da nađe nekog boljeg, i to je ključ.
Kada zatvori postanu programi zapošljavanja
Peter Moskos, sociolog koji je pre radio kao policajac u Baltimoru pre nego što je počeo da piše o svemu ovome, ima jednu rečenicu koja teži sve dublje što duže ostaneš sa njom. Kaže da u mnogim ruralnim okruzima federalni zatvori funkcionišu kao agencije za zapošljavanje za ljude koji bi inače bili nezaposleni. I on je to govorio vrlo kao odrican.
Evo kako to funkcioniše (ili ne funkcioniše): sagradiš federalnu ustanovu sa jedinstvenih petnaest stotina kreveta tamo gde je teren jeftin, a jedan kongresmen treba poslove. To znači da je trebaš izgraditi u okrugu koji ukupno može da drži šest ili osam hiljada ljudi. Ta ustanova treba stotine zaposlenih, od službenika za ispravnost do kuhinje i održavanja… cela ta šljivica. Sada moraš popuniti tri stotine pozicija iz radne baze bez dubokog kraja, pa prestaješ da si izbirljiv. Standard se namerno ne spušta; radi se o suptilnom odlazku kroz kandidate kao kroz blatnjavu vodu. Uskoro otkriješ da jednostavno nema dovoljno kvalifikovanih kandidata u razumnoj udaljenosti da prihvate ovu priliku uz platu koja je užasna. U međuvremenu, bilo da su spremni ili ne, ćelije se popunjavaju.
Tako se završavaš sa čovekom autoriteta koji ne može da čita, kako obavlja poziv za pismo.
Posao punih kreveta
Sada dodajemo deo koji ljude čini nelagodnim sa obe strane.
Veliki deo sistema se zasniva na privatnim ugovorima, a deo tih ugovora zasniva se oko popunjavanja kapaciteta. Kada su krevete prihod, podsticaji tiho se vrte. Ono na čemu sada optimizuješ su glave u ćelijama i tela na mestima, popunjene brzo i jeftino. Rehabilitacija postaje linija koja se gubi u misiji. Protok postaje poslovni model. Ta dva načela nisu neprijatelji na papiru. Tek retko završavaju u isto vreme kada udje budžet.
Nije da vam nudim zlikovca. Nema muškarca sa brkovima koji se uzdiže nad sve; nema čuvara koji je usamljen ali zadovoljan. Postoji samo okrug koji je trebao poslove, ugovor koji je trebao krevete, i kancelarija za zapošljavanje koja je trebala tople ljude do ponedeljka. Svaki komad tog slagalice je neko ko radi razumno. Nečitav čuvar je jednostavno ono što slika na kutiji izgleda kad se poslednji komad postavi.
Kada pogrešan čovek dobije značku
Katrina Brownlee poznaje drugi kraj tog lanca.
Pre nego što je postala prva detektivkinja u NYPD-u, krv joj je lila po podu, bila je trudna, i gutala je .38 kalibarske projektile od jednog sranja s kojim je živela. Čovek koji, dok je krvarila i molila ga da razmisli o svojoj deci, izračunao je svoju verovatnu kaznu i odlučio da može sa time da živi.
Taj čovek je bio službenik za popravne kazne Njujorka.
Sedi to. Ista plitka mreža za zapošljavanje koja može da postavi čoveka koji ne može da pročita na poziv za poštu, ista je mreža koja je dodala značku ovom nesigurnom gubitniku koji bi kasnije ispucao pušku majci svoje dece. Oni su različita neuspeha iz istog prokletog opsega.
Kada sam nosio značku u ulicama velikog američkog grada, jedna stvar me brinula: kolega policajac koji je prošao bezbedno… onaj kome su papiri bili čisti jer niko nije proverio dovoljno… ili, još gore, neko je drugi pogledirao. Brzo učite da uniforma ne pravi čoveka, a ponekad ga i skriva još malo duže.
Ko je kvalifikovan da drži ključeve?
Izgradili smo čitav nacionalni aparat oko jednog pitanja: Ko je kvalifikovan da bude zatvoren? Pregledava se i podešava iznova. Pravila, zakoni, smernice za kažnjavanje, proveravanje i žalbeni postupci su svi postavljeni unutar sistema.
Ali postoji i drugo pitanje na koje ceo sistem zavisi, a na koje gotovo nikad ne postavljamo sa istom ozbiljnošću.
Ko je kvalifikovan da drži ključeve?
—
O autoru:
„Ne pokušavam da menjam mišljenja… samo da ih produbim.”
Tegan je proveo 13 godina u Fort Worth Police Department, uključujući dve godine dodeljene FBI-u radeći duboko prikriveno unutar nasilne Crip organizacije. Ta operacija, opisana u njegovoj knjizi Life in the Fishbowl, rezultovala je sa 51 osudom. Nakon toga, osnovao je Tactical Systems Network, firmu za oružanu sigurnost i zaštitu, primarno sastavljenu od veterana, i bavi se kreativnim pisanjem, muzikom, te vodi podcast The Tegan Broadwater Podcast. Svi prihodi od knjiga idu na korist dece roditelja koji su zatvoreni.
Više informacija na TeganBroadwater.com.
