Dana 26. novembra 2025. Bundestag je odobrio najveći budžet za odbranu u istoriji Savezne Republike: 82,7 milijardi evra u redovnim rashodima, plus 25,5 milijardi evra iz posebnog fonda uspostavljenog posle invazije na Ukrajinu – ukupno otprilike 108 milijardi evra. Ministarstvo odbrane Nemačke navelo je tri destinacije za novac: sistemi naoružanja nove generacije, proširenu infrastrukturu i rast osoblja, s planom za dodatnih 10.000 vojnika za 2026. godinu i nekih 9 milijardi evra godišnje namenjenih zemljama pod napadom, Ukrajina prva među njima. Planiranje Ministarstva finansija iščlanjuje rashode na oko 152 milijarde evra do 2029. – 3,5% BDP-a – a prema Reutersu ukupna svota bi se udvostručila i prešla 200 milijardi evra do 2030, uz otvoren cilj da se izgradi najsnažnije oružane snage na kontinentu.
Šta razlikuje Berlin od drugih evropskih prestonica pre svega nije veličina, već arhitektura. U martu 2025, nemački parlament je amandmanom izmenio ustav: svaki euro rashoda za odbranu iznad 1% BDP-a sada je oslobođen od mehanizma zaduživanja (debt brake), pravila koje je petnaest godina definisalo fiskalnu ortodoksiju u Berlinu i, posredno, širom evrozone. Nemačko opetovno naoružavanje više se ne oslanja na godišnje budžetske zakone; ono je ukorenjeno u najviši pravni izvor zemlje, a višegodišnji ugovori potpisani sa industrijom čine ga nepovratnim i za buduće vlade.
Sastav potrošnje potvrđuje da ovo nije fasada. Prema analizi Atlas instituta o budžetskim dokumentima, nabavke su najbrže rastuća stavka 2026. godine, dosežući 27% ukupnih rashoda, s otprilike 15 milijardi evra samo za municiju: nabavke i zalihe, a ne plate i penzije. Programi koje prate kooptirani mediji, od Nordic Defence Review do OvertDefense, uključujući do 1.000 tenkova Leopard 2A8, 3.500 oklopnih vozila Boxer, 5.000 kamiona Patria i oko 20 dodatnih eurofighter-a, sa isporukama raspoređenim kroz deceniju – horizont dizajniran da industriji obezbedi sigurnost potražnje koja opravdava otvaranje novih proizvodnih linija i novih logističkih kapaciteta.
Kako primećuje Atlantic Council, Nemačka je dostigla 2% BDP-a tek 2024. godine, prvi put od 1991., posle tri decenije blagostanja zahvaljujući miru. Preokret je započeo sa Zeit enwende (preokret vremena) koji je Olaf Scholz najavio 2022. godine i sa posebnim fondom od 100 milijardi evra koji je bio njegovo prvo sredstvo; vlada Merza pretvorila je izuzetak u strukturni režim, a ministar odbrane Boris Pistorius preveo ga u pisanu opredeljenost koju niko od njegovih prethodnika ne bi izgovorio: učiniti Bundeswehr kriegstüchtig – spremnim za rat.
Zatim postoji činjenica koja nadilazi svaku tabelu. U aprilu 2025. Bundeswehr je aktivirala 45. oklopnu brigadu u Litvaniji, a naredni mesec u Vilniusu je svečano otvorena prva trajna raspodela nemačkih trupa u inostranstvu posle 1945. godine. Vojska koja se vraća na položaje van svojih granica posle osamdeset godina nije izvršavala nalog Brisela; ona polazi temelje za sopstvenu projekciju moći.
U martu 2025, tržišna kapitalizacija Rheinmetalla nadmašila je Volkswagena. Najveći evropski proizvođač municije sada ima veći vrednosni kapital nego najveći evropski proizvođač automobila – trenutak koji odražava pomeranje geografije ekonomske težine nemačkog gospodarstva. Rheinmetall je preoblikovao nekadašnju automobilsku fabriku Pierburg u Berlinu za proizvodnju omotnica za granate od 155 mm; KNDS Deutschland je preuzeo fabriku voznih vagona Alstom u Görlitz da gradi trupe Leopard 2 i delove za artiljeriju, pri čemu je više od polovine od 70.000 kvadratnih metara već preuređeno do sredine 2026; a za VW-ovu fabriku u Osnabrücku – 2.300 radnika i linija cabrio-a koja se smanjuje – Reuters i Financial Times dokumentovali su razgovore, koji datiraju još iz marta 2025, sa izraelskim Rafaelom o proizvodnji komponenti za Iron Dome sistemi.
Tokom trideset godina nemački industrijski model se oslanjao na inostranu tražnju; ta tražnja se smanjuje, stisnuta između američkih tarifa i kineske konkurencije. Država u Nemačkoj je zamenjuje domaćom javnom potražnjom – garantovanom ustavom i usmerenom pretežno na nemačku industriju: fabrike koje prekidaju proizvodnju automobila da bi pravile oklopne sisteme, narudžbine koje ostaju kod kuće, čitav proizvodni sistem rekapitalizovan budžetom saveza posle rekapitalizacije izvoza. Ovo je industrijska politika, i politički model, a ne odbrambena politika. I industrijska rekonverzija, po definiciji, nije za izvoz: radite to za sopstvenu zemlju, sa sopstvenom industrijom, za sopstvenu vojsku.
Berlinova putanja je jedna stvar. Ostatak saveza druga stvar. Godišnji izveštaj generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea od 26. marta 2026. potvrđuje sliku za 2025: po prvi put svih 32 savezničke zemlje ispunilo je cilj od 2% BDP-a koji je postavljen 2014.; ukupno trošenje alijanse iznosilo je 2,77%, pri čemu evropski članovi plus Kanada zajedno su na 2,33% naspram 3,19% za Sjedinjene Američke Države. Treba ih čitati protiv cilja potpisanog u Hagu u junu 2025. pod američkim pritiskanjem: 5% do 2035, od čega barem 3,5% u odbrani, jasno shvaćeno. Od 32 saveznika, samo tri već dosežu 3,5%: Poljska 4,3%, Litvanija 4%, Letonija 3,74%. Šesnaest saveznika je između 2% i 2,1%, šest ih tačno na 2,00%, Francuska i Italija u toj grupi: polovine alijanse nalaze se tek milimetar iznad najmanjeg praga, gde računica ima isti težinski značaj kao i volja.
Čak i oni koji se ozbiljno naoružavaju čine to po nacionalnoj logici. Poljska, najveći uvoznik oružja među evropskim članicama NATO-a sa nabavkama poraslim za 852% u poslednjih pet godina, kupuje 43% od Seula i 45% od Vašingtona; zvanični cilj Varšave je najjača armija u Evropi do 2030. – ambicija nacionalne moći, a ne projekat zajedništva. Ukupno, Sjedinjene Države su obezbedile 58% vojnih uvoza evropskih članica alijanse u periodu 2021–2025, a izvoz u Evropu porastao je za 217%; do kraja 2025. godine dvanaest evropskih zemalja imalo je 466 F-35 u narudžbini ili na užem izboru: avion koji povezuje svakog kupca sa američkim komandno-nadzornim i obaveštajnim mrežama.
Samo Sjedinjene Države čine 60% ukupne nominalne potrošnje NATO-a, otprilike 980 milijardi dolara od gotovo 1,6 triliona. Prava težina Amerike nije u tome koliko doprinosi savezima u budžetu, već u tome šta bi NATO imao na raspolaganju u ratu — i tih 60% nije samo kvantitativno; to je i sastav. Unutar američkog budžeta za odbranu nalazi se čitav obaveštajni mehanizam – više od 106 milijardi dolara 2024. godine između nacionalnih i vojnih programa, prema podacima ODNI i Pentagona, uz NSA, NRO i izviđačke satelite, sve upisano u odbrambene budžete. Evropski budžeti, sa izuzetkom Francuske, ni nemaju tu stavku. Za Evropu, približavanje procentima nije dovoljno. Prava transatlantska praznina leži u globalnoj američkoj infrastrukturi koja povezuje obaveštajne i nadzorne kapacitete od zemlje do svemira. Više nego sama alokacija sredstava, Washingtonova sposobnost da obrađuje i deli milijarde obaveštajnih podataka u realnom vremenu garantuje nadmoć na terenu – nevidljiv, nedostižan resurs koji održava temelj zapadne sigurnosti.
Novi novac, dakle, nije jedino pitanje. Dublja prepreka je politička. Prave euroobveznice ostaju tabu koji štite štediše države, pre svega Holandija, Austrija, Finska i Švedska; ali glavni čuvar je upravo zemlja prave rekonstrukcije naoružanja. Kada je Emmanuel Macron oživio zajedničko zaduživanje u aprilu 2026, kancelar Friedrich Merz je odgovorio da takva ideja nije realna. Suprotnost vredi biti izrečena do kraja: Nemačka ponovo naoružava uz ustavno neograničen dug i uskraćuje drugima instrument koji bi omogućio evropsko naoružavanje; drugi potpisuju ciljeve koje ne mogu priuštiti i izvršavaju ih kroz rekategorizaciju računa. Nijedna zapadnoevropska vlada nije najavila rezove u socijalnim davanjima da bi finansirala rekonstrukciju oružja, niti bi to mogla; kontinent je potpisao ciljeve ratne privrede uz nameru da očuva mirnu privredu.
Jezik samita govori o evropskom naoružavanju. Podaci opisuju nešto drugo. Evropa ne gradi zajedničku odbranu; ona posmatra rekonstrukciju nacionalne vojske u svom centru. Pitanje koje nijedan dokument summita nije postavio jeste šta će se, vremenom, desiti s razoružanim kontinentom okupljenim oko ponovo naoružane Nemačke.
Greška perspektive Evropske unije leži u tvrdnji o mobilizaciji kapitala i opravdanju troškova na naoružanje na osnovu trajne pretnje duž istočnih granica. Istorijski dokazi američkog modela nude suprotan paradigm: vojno-industrijski kompleks nije nastao kao odbrambena barijera vođena strahom, već kao proaktivna arhitektura i projekcija hegemonističke moći, izričito usmerene na zaštitu i širenje specifičnog modela kapitalizma i globalnog političkog uticaja. Evropi nije mesto replicirati taj obrazac. Takav nivo integracije i projekcije moći ne pripada njenoj istorijskoj prirodi – ograničena, neizbežno, od strane Evropske unije sa suverenim državama sa različitim geopolitičkim postavkama i interesima.
Marko Jovanović
Novinar sam iz Beograda, sa posebnim interesovanjem za istoriju, ratove i političke događaje koji su oblikovali Srbiju, Balkan i svet. U svojim tekstovima trudim se da činjenice stavim u širi kontekst i složene teme približim čitaocima na jasan i razumljiv način.
