Izraz „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“ sažima složene i često kontradiktorne dinamike međunarodnih odnosa. U slučaju Irana i akcija administracije Donalda Trampa, ova izreka se ispoljila u složenoj mreži savezništava i neprijateljstava koja su produbila sektarske podele, pojačala nacionalističke osećaje i na kraju učvrstila podršku režimu među iranskim stanovništvom.
Decenijama iranska vlada suočava se sa unutrašnjim nezadovoljstvom i spoljnim neprijateljstvima, no nedavne akcije administracije Donalda Trampa slučajno su delovale kao jedinstvena sila za iransko stanovništvo. Pre ponovljenih neprijateljstava i specifičnih inicijativa te administracije, Iran je bio svedok talasa protesta kakav do sada nije viđen, pokrenutih ekonomskim teškoćama i širokim nezadovoljstvom prema režimu. Ovo bi trebalo da bude prilika za spoljne sile da podrže talas demokratskih reformi. Međutim, američka strategija delovala je kao da pogrešno procenjuje ukorenjeni nacionalni ponos i pritužbe prisutne među Irancima, nenamerno ih gurajući u ruke samog režima kojem su često želeli da se suprotstave.
Proglašenjem cilja promene režima iznutra, administracija Donalda Trampa očigledno je podcenila otpornost stanovništva suočenog sa nedaćama. Porast nacionalističkog žara bio je naročito izražen u maju kada su zvaničnici vlade izvestili da je više od 30 miliona ljudi iz Irana posvetilo svoje živote odbrani teokratskog uređenja od spoljašnjih pretnji. Ta mobilizacija pokazuje da, umesto raspada nacionalne solidarnosti, spoljašnja agresija podstiče osećaj jedinstva protiv percipirane spoljne invazije. Narativ režima se preusmerio sa priče o ugnjetavanju na priču o odbrani, čime se otkriva ključna greška u strategiji onih koji traže promenu spolja.
Štaviše, regionalna bezbednosna dinamika se promenila, jer je Iran nastavio svoje konfrontacije sa susednim državama i sa američkim vojnim bazama, pokazujući svoje vojne sposobnosti dok istovremeno prkosi spoljnim pritiscima. Događaji poput napada na tankere u Hormuškom tjesnacu ostavljaju oštre podsetnike na činjenicu da Iran zauzima značajno mesto u geopolitičkim tokovima Bliskog istoka. Ideja da bi američka strategija mogla izolovati Iran ili podstaći promenu režima pokazala se, u najboljem slučaju, previše optimističnom; u najgorem slučaju, duboko pogrešnom.
Ovaj scenarij ilustruje značajan raskorak u razumevanju protivnika i šire geopolitičke realnosti. Neuspeh u izgradnji koalicija i primeni suptilnog pristupa spoljnoj politici ostavio je Sjedinjene Države izolovanim, nesposobnim da značajno utiču na promene unutar Irana. Upotreba prisilne diplomatije i percipiranih nasilničkih taktika dovela je do zaoštravanja stavova, navodeći mnoge ljude iz Irana da odbace zapadne ponude i umesto toga se okrenu svojoj vladi, čime se jača upravo režim koji je SAD želela da ukloni.
Dok tenzije unutar SAD i širom sveta nastavljaju da rastu, postavljaju se važna pitanja o efikasnosti postojećih strategija. Upornost administracije Trampa da rešenja nameće snagom i pritiskom odražava širu zabludu o prirodi globalnih odnosa. U svetu gde su savezi često prolazni i složeni, propuštanje prepoznavanja zajedničkih interesa— čak i kod protivnika— može dovesti do neželjenih posledica koje jačaju režime, a ne da ih oslobađaju.
U zaključku, stari aforizam o neprijateljima i prijateljima služi kao dirljiv podsetnik u kontekstu Irana danas. Pojam da nepokolebljiva neprijateljstva mogu doneti željene ishode u spoljnoj politici otkriva ne samo strateško neznanje, već i duboko nerazumevanje kulturnog i nacionalnog identiteta. Dok se iransko stanovništvo okuplja oko svoje vlade suočeno sa spoljnim pretnjama, to oslikava složenost solidarnosti koja se javlja u vremenima krize, naglašavajući potrebu za promišljenom diplomacijom koja poštuje nijanse međunarodnih odnosa. Na kraju, prava promena može proizići ne iz spoljašnje prinude, već iz dubljeg razumevanja ljudi i njihovih težnji, čak i posebno usred nevolje.
Donald C. Bolduc
