Eksplozije i pucnji odjeknuli su oko Niameyja, glavnog grada Nigera, 29. avgusta kada su stotine nezadovoljnih vojnika napale vazduhoplovnu bazu koja se nalazi uz Niamey-jev međunarodni aerodrom. U toj instalaciji smešteni su nigerijski avioni i dronovi, antiteroristička jedinica Saveza država Sahela, italijanske trupe i osoblje iz Rusijskog Afričkog Korpusa. Navodno su pobunjenici uključivali vojnike iz oblasti u kojima je nigerska vojska pretrpela teške gubitke protiv pristalica Islamske države i Al-Kaide.
Pobuna je suzbijena posle nekoliko sati borbe. Predsedničke snage Nigera su se pridružile Tiani-u, Alžir je obezbedio avione, a ruski ambasador je potvrdio da je Afrika Korpus zatražen da pomogne u neutralizaciji pobunjenika. Vlasti su povratile bazu, ali ovaj događaj otkrio je više od još jednog raskola unutar vojske sklone državnim udarima. Reuters je izvestio da su ruske snage raspoređene na bazi i da je Afrika Korpus dobio direktan zahtev da interveniše.
Od borbe protiv terorizma do opstanka režima
Tiani je preuzeo vlast u julu 2023. godine nakon svrgavanja predsednika Mohameda Bazouma. Poput voјnih vlada u Maliju i Burkini Faso, nigerska hunta je svoj preuzimanje deliminično pravdala tvrdnjom da civilna vlada i njeni zapadni partneri nisu uspeli da poraze džihadističku pobunu. Francuske snage su isterane, američke trupe su otišle, odnosi sa Ekonomskom zajednicom zapadnoafričkih država su se pogoršali, a Rusija je ušla u prazninu.
Tri godine kasnije, bezbednosni problem Nigera nije rešen. Pristalice Islamske Države i pristalice Al-Kaide nastavljaju da napadaju vojne položaje, naročito na zapadu i jugozapadu. Vazdušna baza u Niamey-ju već je dva puta napadnuta 2026. godine, prvo od strane Islamske Države, a potom od strane pristalice Al-Kaide. Ranije u avgustu, još jedan militantni napad usmrtio je 18 nigerskih vojnika. Pobuna nije bila izolovan sukob u jednoj kasarni. Izrasla je iz besa vojnika koji su pretrpeli gubitke dok su im njihovi komandanti i dalje obećavali pobede koje nikada nisu usledile.
Tu postaje jasna vrednost Afrika Korpusa. Afrika Korpus možda ne pobjeđuje pobunu, ali može pomoći da Tiani ostane na vlasti kada se njegovi sopstveni vojnici okrenu protiv njega. Ovo je manja i transakcijska misija u odnosu na zapadni anti-teroristički napor koji je zamenila. Moskva ne mora da stabilizuje Niger, obezbedi svako selo ili izgradi trajne nacionalne institucije. Njima je potreban režim da preživi, poštuje sigurnosne sporazume, omogući vojni pristup i drži Zapadne konkurente van dohvata.
Za borbenu juntu, ta ponuda ima očigledan privlačan značaj. Rusija ne uslovljava svoju podršku izborima, civilnim nadzorom, standardima ljudskih prava ili političkim reformama. Donosi oružje, trenere, borbene snage, obaveštajnu pomoć i zaštitu. U zamenu, Moskva stiče uticaj nad vladama koje kontrolišu uranijum, zlato, naftu, transportne koridore i strateška područja.
A Russian military corridor across Africa
Niger je samo jedan deo veće strukture. Rusija je razvila pozicije u Maliju, Burkina Faso, Centralnoafričkoj Republici, Libiji i drugim afričkim državama, najpre preko Grupe Vagner, a sada sve više pod direktnom kontrolom Ministarstva odbrane. Afrika Korpus zadržao je ljude i metode Grupe Vagner, ali je uklonio većinu ranije organizacione nevidljivosti. Ovo nisu samo ruski izvođači koji rade radi profita. Afrika Korpus je Kremlinski instrument državne moći.
U julu, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov sreo je zvaničnike iz Malija, Burkine Faso i Nigera u Niameyju. Tri vojne vlade su obećale veću vojnu i tehničku saradnju sa Moskvom, uključujući rusku podršku za njihovu planiranu zajedničku snagu. Izjava je došla i dok su džihadističke organizacije osvajale teren, čineći dogovor manje proslavom borbenih uspeha nego priznanjem da su hunte postale sve zavisnije od Rusije. Reuters je preneo da Moskva obećava nastavak pomoći tročlanoj Savezu država Sahela.
Libija pruža logističku osnovu. Satelitski snimci koje je analizirao američki vladin podržan Tearline Projekat identifikovali su izgradnju i poboljšanje na šest libijskih vazdušnih baza povezanih sa aktivnostima Afrika Korpusa. Te instalacije mogu podržati kretanje osoblja, oružja i zaliha između Mediterana, severne Afrike i Sahela. One takođe ostavljaju rusku vojnu infrastrukturu pozicioniranu duž NATO-ovog južnog boka. Tearline je ocenio da širenje jača Moskvinu sposobnost da sprovodi operacije širom severne Afrike i Sahela.
Ovo je deo napredovanja Rusije na koji zaslužuje više pažnje. Nekoliko stotina ruskog osoblja u Nigeru ne predstavlja vojsku sposobnu da osvoji Zapadnu Afriku. U kombinaciji sa vazdušnim bazama u Libiji, bezbednosnim sporazumima širom Sahela, pristupom lokalnim vazdušnim lukama, isporukama oružja, vezama u rudarskom sektoru i prijateljskim vojnim vladama, međutim, formiraju trajnu geopolitičku mrežu. Moskva kupuje strateški domet po delu onoga što su Sjedinjene Američke Države i Francuska trošili na svoje bivše regionalne misije.
Russia is advancing, but it is not winning everywhere
Rusko širenje ne treba mešati sa neprekinutim vojnim uspehom. U aprilu, Afrika Korpus se povukao iz Kidal-a posle koordinisanih napada tuareških separatista i boraca povezanih sa Al-Kaidom. Mali-jev ministar odbrane, obučen od Rusije, ubijen je u samoubilačkom napadu, a bilo je potrebno rusko vazduhoplovstvo da bi se sprečilo dalja osvajanja pobunjenika. Povlačenje je narušilo Moskvinu sliku kao čvrstog sigurnosnog partnera koji bi uspeo tamo gde su Francuska i Ujedinjene nacije podbacile. Reuters je potvrdio da su rusko osoblje i teška oprema napustili Kidal nakon žestokih borbi.
Rusine metode su takođe prouzrokovale civilne žrtve i optužbe za ozbiljna zlostavljanja. To ima moralnu i operativnu važnost. Nasilje bez selektivnosti može privremeno kažnjavati zajednice dok pobunjenicima pruža nove regrute, obaveštajne mreže i nove razloge za nezadovoljstvo. Moskvin model je delotvoran u zaštiti centralnih vlada i sprovođenju kažnjavajućih operacija. Ipak, mnogo je manje efikasan u kontrolisanju ogromnih ruralnih teritorija ili rušenju političkih i ekonomskih sistema koji podržavaju pobune.
Intervencija u Niameyu oslikava tu kontradikciju. Rusija je pomogla da se spasi vlada čije je centralno obećanje bilo da će vojna vlast vratiti sigurnost. Pretnja nije došla samo od džihadista ovog puta. Došla je od nigerskih vojnika koji su bili frustrirani neuspehom vlade da obezbedi tu bezbednost.
Šta to znači
Rusija se sve dublje uvlači u Afriku, ali ne pokušava da upravlja kontinentom ili da pobedi svaku pobunu. Identifikuje ranjive režime, nudi zaštitu bez političkih uslova i pretvara te odnose u pristup, uticaj i vojnu infrastrukturu. Model je jeftin, prilagodljiv i težak za zapadne vlade da ga suprotstave jer odgovara na neposredno pitanje s kojim se suočava svaka ugrožena junta: Ko će nas sačuvati?
U Nigeru, Moskva je dala svoj odgovor. Afrika Korpus stao je uz Tiani-ja kada je deo njegove sopstvene vojske krenuo protiv njega. Ta intervencija može se pokazati vrednijom po Rusiju od bilo kojeg broja patrola protiv terorizma. To govori svakoj vojnoj vladi u regionu da ruska zaštita nije teorijska.
Zapad je proveo godine pokušavajući da izgradi afričke bezbednosne institucije. Rusija gradi klijente. Ti klijenti mogu nastaviti da gube teritorije, vojnike i civile, ali sve dok ostanu na vlasti i drže svoja vrata otvorena Moskvi, Kremlj može proglasiti taj aranžman uspešnim.
