Njegova priča u američkom mornaričkom časopisu The Sea Tiger konačno je učinila njegovo ime poznatim severnim Vijetnamcima. Mesecima je ovaj marinac snajper ubijao na desetine njihovih najboljih vojnika, kao i njegovih saboraca iz Viet Conga, praktično po volji. Delao je to sa tolikom efikasnošću da su ga prozvali Long Tra’ng (Beli perju), na osnovu ukrasa koji je nosio na svojoj širokoj kapi. Ta simbolika delovala je kao podsetnik neprijatelju da, bez obzira koliko kurio, nikada ga neće uspeti ubiti i da bi on u svakom duelu sa najboljima koje su poslali najverovatnije ostao poslednji čovek koji stoji.
Ovo Marinesko ime bilo je seržant Carlos Hathcock II, iz 1. Marine divizije. Čovek koji je svoj zanat vodio oko svog doma na Hill 55 u Južnom Vijetnamu. Područje gde su njegovi tragovi ostavljali nagradu neiskorišćenom mnogima koji su ga tražili jer su postali deo njegovog bilansa ubistava.
On je znao da je tražen, ali ga to nije najmanje uznemiravalo. Nastavio je svoje lovačke paljenje po terenu, ne znajući da je stotinu milja dalje jedan čovek sličnog talenta pročitao njegovu slavu i, poput mnogih pre njega, dodeljen mu da potraži američkog snajpera i okonča njegovu nadmoć nad bojom. Za razliku od njih, njegovi nadređeni su želeli da ovaj lovac bude naročito dobar pre nego što ga pošalju na jug uz Ho ši Minhovu stazu i na Hathcockova lovišta. Jednom kada stigne, planirao je da navede snajpera na dvoboj po svojim uslovima, uz jedan precizan pucanj koji bi označio pobedioca.
Niko nikada nije otkrio ime ovog severnovijetnamskog snajpera, tačan trenutak odlaska u Južni Vijetnam ni broj ubistava pre nego što bi došao do Hill 55; veruje se da je njegova priča započela potvrdom Hathcockovog identiteta u Sea Tigeru. Viši oficiri potražili su najboljeg snajpera kojeg su mogli naći i dali mu jedini cilj—da pronađe i ubije Belog perju.
Da bi obezbedili uspeh, posvetili su obuku čoveka u oblasti koja je nalik regionu kroz koji bi operisao. Ovde je vežbao borbu u prirodi do granica koje bi se smatralo prihvatljivim, toliko da je sve što je radio—od lova, maskiranja, bekstva, gađanja i podnošenja teških uslova—bilo podvrgnuto analizi radi otkrivanja slabosti. Kao Hathcock, i on se činio kao da je udahnut sa okolinom, sposoban da sakrije svaki trag svog prisustva i da se kreće kroz džunglu kao duh. Nije postojao bolji snajper u Severnovijetnamskoj vojsci ili Viet Congu na dan kada je bio spreman da krene na jug.
Nazad na Hill 55, Hathcock, ne znajući koliko je zapravo postao poznat, nastavio je izlaziti na teren gotovo svakog dana sa svojim opservatorom i čekati neprijatelja koji bi mu navodno gazio dvorište. Izmorio je sebe da bi osigurao da uhvati lošeg momka pre nego što ovaj može da ubije njegove saborce Marince. Svi koji su ga posmatrali znali su da njegova zastrašujuća reputacija nije bez zasluge.
Do sada Hathcock je imao na svom računu desetinama ubistava, kao i stotinama mogućih ciljeva. Neki od njih bili su posebno značajni, poput ubistva vojne snajperistkinje Viet Conga zvane Apache, koja je navodno uživala u postupanju živih zarobljenika. Jedan od ovih događaja uključivao je i mladog marinca kojeg je ona noćno tužila, pored Hill 55, kako bi njeni vapaji bili čuti u kampu. Hathcock je pratio očajna jecanja sve do jutra kada ju je ostavio na granici šume, bez većine svoje kože. On se srušio i umro dok je stišao na žicu brda. Nekoliko dana kasnije Hathcock je ispalio metak najpre u vrat Apache, a zatim u telo nakon što je beživotno telo palo. „Bio je to najbolji pogodak koji sam ikad načinio,“ rekao je kasnije uz zadovoljstvo o toj ubistvu.
Bio je i povremenо angažovan, na primer da ubije Francuza koji se specijalizovao za ispitivanje zatvorenika, a zatim i da ukloni generala čije bi se mesto nalazilo možda preko granice u Severnom Vijetnamu ili Laosu. Ni to nije bilo potvrđeno. Zabeležio je i rekord pucanja koji nije bio nadmašen sve do 2002. godine u Afganistanu: ubistvo na udaljenosti od 2.250 metara korišćenjem mašinske puške kalibra .50, na koju je montirao svoj nišan.
Ova dostignuća bila su među mnogim drugim, ali nijedno nije nadmašilo veštinu malog čoveka kojeg je ubrzo čuo kako dolazi da ga poseti. Obavešten je da taj snajperista živi od zemlje, spava među stijenama, ishranjuje se zmijama i kukcima i čezne da dočeka trenutak kada će Hathcock stati u njegovu metu. Uživa u lovu, baš kao i on. Bio je to onaj sa severa, sa posebnim zadatkom, koji će kasnije zaslužiti nadimak Cobra snajper. A dvoboj koji su imali, uz njegov završetak, postao je legendaran.
Cobra je ostavio svoj znak jednog dana kada je kroz kratak teleskop na njegovom Mosin-Nagant lopatastom puškom gledao jednog marinaca ispred njegovog šatora na Hill 55, i namestio ga na meti. Kontrolisano disanje i nežno stezanje okidača između udisaja poslali su metak kalibra .30, težine 180 graina, kroz trup vojnika, bacivši ga za leđa iza pesenih sanduka, gde su drugi pokušali da zaustave krvarenje, ali uzalud.
Hathcock je gledao kako čovek umire. Čuo je daleki pucanj, zatim vapaje za pomoć. Protivnička vatra nije pogodila ništa. Ni jedan drugi pucanj iz džungle nije se čuo. U njegovom stomaku rodila se sumnja da je to bio onaj koji ga je gađao, i u tom trenutku rešio je da ga eliminiše.
Prekriven u lišću, Cobra je nadao da će White Feather doći za njim. Povukao se u džunglu gde je pripremio zamku za Hathcock-a. Odlučio je ostaviti trag znajući da Amerikanac to može da posmatra kao nameštenu zamku i da je izbegne, verovatno skretajući ka pećini u blizini brda gde bi čekao da ga iznenadi. Dok su kiše padale i Hathcock se nije pojavio, mentalno se pripremao za sutrašnji obračun, siguran da će samo jedan preživeti.
Hathcock i njegov posmatrač, John Burke, nestali su u džungli baš kad je izlazilo sunce i započeli svoj lov. Temperatura je brzo rasla dok su se puzajući pod zemljom provlačili kroz gustu zelenilu, preko malih brda i suženja, kroz travu visoku do grudi i zapetljave vinove. Ubrzo su naleteli na trag Cobra-e i Hathcock je shvatio da je reč o zamci. Počeli su da se pomeraju od tragova, pokušavajući da zaobiđu svoj plijen. Cobra se dizao iza istrunulog drveta i izoštrio cilj. Kratko je video belu pero i pritiso je okidač. Pucnjava odjeknula je s brda i John Burke uzvika: „Pogođen sam!“ Pomerio se izvan dometa optike i legao pored Hathcock-a, koji je već tragao za ulazom rane.
Osećao je tečnost. Ne krv, već vodu. Pucao je pogodio Burkeovu kantinu.
„Nije ti ništa. On ti je upravo ubio kantinu,“ rekao je Hathcock tihim glasom. „Hajde.“
Počeli su ponovo da puze, uspinjući se uz brdo blizu mesta gde je Cobra imao originalnu poziciju. Do tada su dve strane progonile satima. Cobra, razočaran jer njegov metak nije pogodio nijednog čoveka, nastavio je dublje u travu i pronašao prikladno mesto sa kojeg bi posmatrao širinu brda gde je sumnjao da će snajperista biti. Hathcock i Burke ostali su podalje od ivice dok je sunce prelazilo svoj zenit i počinjalo da se spušta. Sa senkama koje su počele da prave krugove oko njih, Hathcock je konačno pronašao tačku iz koje bi mogao da pomeri svoj nišan preko stotina metara otvorene prostranstva ispod njega, a da ga niko ne bi video. I tada je ugledao najneobičnije što je video.
Nesto svetlucalo. Došlo je iz visokog trave. U početku se činilo da nestaje, a onda se vraćalo jače nego sunce koje luduje po dijamantu. Hathcock je to prepoznao u terenu koji su već prešli. Nije video ništa drugo, ali to neobično svetlucanje ga je zaintrigiralo. Odlučio je da puca na to. Stabilizovao je nišan na Winchester Model 70 30.06 i pritisnuo, upijajući odjek u rame. Iznenađujuće, pucanj je odjeknuo sa brda.
173 grainska Sierra boatajl metka probila je Cobra-inu optiku, a ne uz njoj desno i eksplodirala kroz njegovo desno oko u mozak. Krv je prsnula po crnom brašnom drvu Mosin-Naganta, što ga učinilo još tamnijim dok se krv kapala po komadićima razbijenog stakla.
Hathcock i Burke oprezno su se približavali svojoj mete, pazeći da izbegnu zamke ili mine. Kad su stigli do mrtvog čoveka, snajper je shvatio da je upravo napravio jedan u milion pucanj, a nešto drugo, mnogo više upozoravajuće, mu je sinulo. Dok je proučavao razbijenu optiku, pitao je Burke-a: „Koji je jedini način na koji sam mogao ovo da izvedem?“
„Šta misliš?“
„Razmisli. Morao je da gleda kroz svoj nišan pravo u mene da bi ovo bilo moguće. Ja sam bio najbrži na okidaču.“ Osećaj olakšanja pretvarao se u poštovanje. „Ovaj momak je dobar. Toliko jak koliko se može.“ Pregledali su njegove džepove i našli mapu Hill 55, uzeli njegovu pušku i municiju i vratili se dok je sunce tonulo na horizont. Hathcock je kasnije označio oružje želeći da ga zadrži kao suvenir. Nažalost, nikada ga nije video ponovo.
Hathcock i Burke prijavili su susret svom kapetanu, E.J. Landu, i krenuli ka svojim šatorima. Nakon čišćenja puške, marinski snajper se slegao na svoj krevetić i brzo zaspao, misli o današnjem lovu već su iščezavale uz ono što bi se moglo dogoditi sutra i sigurnost koju uvek nosi…
On je znao da je najbolji.
*Editor’s note: This article’s headline was modified on 9/6/2019 and was originally written by Mike Perry.
