XM-2 je obećavao da će pronaći skrivene neprijatelje u Vijetnamu. Njegov prvi osumnjičeni često je bio Amerikanac koji ga je nosio, prekriven znojem.
Elektronski nos sa puškom pričvršćenom na njega
Pogledaj vojnika na današnjoj slici. Kutija na njegovim leđima povezana je sa usisnikom ispod njegovog M16. Vojska ga je nazvala XM-2, lični detektor nosač, takođe poznat kao E63. Vojnici su ga zvali “nosač ljudi” (ljudski njušivač). Službeni naziv ima anestetički kvalitet državne papirne birokratije. Nadimak udara pravo u tjelesne tečnosti.
Negdje je odobrenje prošlo preko stola u zadnjem delu vojske. U šumi, vojnik je nosio ovaj uređaj kroz vegetaciju, sa puškom pričvršćenom za njegov nos. Tip za stolom ostao je na mestu.
U izveštaju iz 1967. magazin je opisao da taj nosilac teži 24 funte i izneo narudžbe za desetine pešadijskih i artiljerijskih jedinica. Porezni obveznik je kupio elektronski osećaj mirisa. Pešadinac je dobio još jedan teret na ramenima i privilegiju da bude njegov najbliži uzorak za testiranje.
Na papiru, kutija bi otkrivala prikrivene trupe pre nego što one otvore vatru na vođu patrole.
General Electric kreće da traži znoj
General Electric je razvio mogućnost za Armijski hemijski korpus 1965. godine. Magazin je takođe pripisao Armiјski Limited War Laboratory, ime koje ima dovoljno službenog ugla da lov na ljude po znoju zvuči kao razumna popodnevna aktivnost.
Njušitelj je bio detektor kondenzacije. Amonijak je reagovao sa HCl kiselinom da formira čestice hlorid amonijuma. Para vode se kondenzovala oko tih čestica u najsitnije kapljice magle, koje je detektor merio.
Ideja je imala mornaričko poreklo. Patrolni avioni P-2 Neptune leteli su po šahovskim obrazcima uz vetar nad otvorenim morem, uzimajući uzorke iz izlaznih tragova dizel-fuga podmornica koje su bile potopljene. Tokom kubanske raketne krize, Neptune je locirao sovjetsku podmornicu pomoću njušnog detektora.
Prevazilazeći okean, avion je lovio ispuštanje izduvnih gasova dalekog motora. U Vijetnamu, usisnik je voleo pored živog izvora amonijaka koji je nosio uniformu natopljenu znojem.
Hemijski korpus nazvao je svoje misije detekcije Kao Operacija Snoopy. Ekipe su nosile karakterističan oznaku na rukavu. Čak je i posao njuškanja ljudi dobio zaštitni grb. Vojska bi nalepila oznaku na poremećaj varenja ako bi neko podneo odgovarajuću dokumentaciju.
Čestitamo, specijalac. Pronašli ste sebe.
Najviše znojan čovek u dometu od šest stopa od ulaza usisnika najčešće je bio Amerikanac koji ga je držao. Reid-ova priča u Army Chemical Review opisuje glavni problem manpack-a: mešanje emisija njegovih operatera sa onima neprijatelja. Vojnici su takođe mrzeli njegov zvuk koji je remetio moguću zasjedu. Tačno, uređaj je bio bučan. Velik nedostatak ako pokušavate da ostanete neprimetni u džungli.
Mašina je čestitala patroli što je pronašla sebe i saopštila dobru vest onima koji su čekali u zasjedi.
Neprijatelj se priključio eksperimentu polaganjem ljudskih otpadaka kako bi zavarao detektor. Najstarija tehnološka tehnologija u Aziji ušla je u nadmetanje sa General Electric. Komandanti 9. pešadijske divizije kasnije su ocenjivali efekat kao minoran i predvidljiv, smirena procena neprijatelja koji je počeo da kurira sopstveni otpad u vojne svrhe.
Laboratorija dobija raketu pored vrata
Godine 1967, Armijski savetnik naučne komisije poslao je stanfordskog hemičara John D. Baldeschwieler-a u Vijetnam. Prvo je posmatrao nekoliko misija Snoopy. Niko nije nikada testirao njušljivac protiv poznatog oslobađanja amonijaka. Nos je već radio borbene zadatke pre nego što je iko proverio da li može mirisati.
Baldeschwieler je sproveo kontrolisane probne letove. Otkazi amonijaka su se vraćali nasumično. Detekcija dima držala je uređaj korisnim, ali obećano traganje za znojem susrelo se sa eksperimentom čiji odgovori nisu hteli da pozdrave.
Helikopterska verzija bila je XM-3, leteći lični detektor. Godine 1970. postao je standardni M3. Kutija se preselila sa leđa pešadijca na avion, gde su njeni očitavanja mogla doseći borbeni avion.
Larry Patterson se priseća kako je leteo u Huey D-model-u sa nosnim otvorom montiranim ispod. Prateći gunship, kojim je upravljao „Crazy Bruce“ Powell, čekao je Patterson-ov radijski poziv. Kada je detektor registrovao nešto, Powell bi odmah ispalio rakete od 2,75 inča na to mesto.
Takav dogovor dao je mirisu sopstvenu raketnu pratnju.
Patterson-ov helikopter nosio je nos, Powell-ov nosio je kaznu. Između njih postojao je problem kako prevesti miris u mesto gde nalaže metu za pogrešivanje strelca. Miris nije ostavljao obeleženu strelicu koja bi vodila natrag do vlasnika.
Tokom njihovog puta, raketa je eksplodirala tačno ispred Pattersonovih vrata helikoptera.
Mašina je ponovo otkrila Amerikance, i ovog puta gunship se pridružio diskusiji. Patterson je otkazao misiju. Prema sopstvenom priznanju, morao je kući i da promeni gaće.
Patterson je rekao da nikada nije video „ljudskog njušača“ ponovo.
Sjedište uživa u pogledu
Powell je sumnjao da treba pucati na područje jer mašina mirisi urin. Posade ne bi mogle da odrede izvor, niti da kažu da li potiče od čoveka ili životinje. Letovi nisko i sporo takođe bi učinili helikoptere za njuškanje gosta meti. Pat Eastes, iz iste jedinice, sećao se misija kao bacanja muni i goriva.
Julian Ewell, koji je komandovao 9. pešadijskom divizijom u Deltasu, i Ira Hunt, njegov šef štaba, dali su letećem njušacu mnogo topliji prijem u njihovoj vojnoj monografiji iz 1974, Sharpening the Combat Edge. Procijenili su ga među najpouzdanijim izvorima obaveštanja. Više od 33 odsto značajnih očitavanja dovodilo je do potvrđenih kontakata. U martu i aprilu 1969, više od polovine očitavanja na koje su reagovali dovodila su do kontakata.
Grafovi nose smirenu sigurnost ljudi koji nikada nisu morali da mirišu ništa da bi se preživelo.
Vojni reporter u Delti čuo je oficira sa njušajućom mašinom kako opisuje vojničko-zeleni usisivač koji ne može razlikovati ljude od vodene buve ni jednog čoveka od 500. Ewell i Hunt su odbacili pritužbu na životinju kao govor renjanju suprotstavljenog kroz strukturirane testove. Takođe su verovali supstanci koju su nazvali „sump sigma“, za koju su rekli da dolazi samo od ljudi.
Njihovi pretpostavljeni su kombinovali očitavanja sa ispuštanjem CS gasa i niskim letenjem izviđačkih helikoptera radi otkrivanja neprijateljskih trupa. Ewell i Hunt su gledali očitavanja kao akademske. Brza akcija se računala kao važnija.
Mart i april
Ta dva meseca preklapala su se sa Operacijom Speedy Express, kampanjom 9. pešadijske divizije u Mekong Deltu od decembra 1968. do maja 1969. Operacija je koristila ljude-njušace. Ewellova i Hunta tablična evidencija prikazivala je odnos otklonjenih Viet Cong-a prema ubijenim Amerikancima 80,9 prema 1 u martu i 84,9 prema 1 u aprilu.
Ista komanda je hvalila najbolje rezultate njušalice tokom meseci kada su ti koeficijenti bili na vrhuncu.
Divizija je zabeležila 10.899 neprijateljskih mrtvih. Vratili su 748 oružja.
Istraživanje časopisa iz 1971. citiralo je američkog zvaničnika sa dugim iskustvom u Delti koji je procenio da je među mrtvima bilo i do 5.000 civila. Ništa u evidenciji ne povezuje jednu smrt sa očitavanjem njušnog detektora. Međutim, zapis pokazuje instrument koji nije mogao identifikovati osobu iza mirisa unutar komande koja je brojala tela kao dokaz napretka.
Oficir koji bi se oslonio na očitavanje ipak je morao da odluči da li da pošalje trupe napred ili da prebaci vatra na zemlju. Merilnik nije davao ime. Kada bi borba završila, štab bi zabeležio kontakt i broj.
Algoritamsko prepoznavanje ciljeva i AI-pomoć u prepoznavanju cilja donose bolji algoritam za isti stari problem. Očitavanje senzora je dokaz, a ne identifikacija, bez obzira na to koliko jasno ekran crta okvir oko njega. Još 1967. godine, vojnik na fotografiji nosio je usisnik ispod svog oružja. Cijev je vodila do 24-funtne kutije između njegovih ramena. Pritiskalo je dok se kretao kroz travu, i dalje nesposoban da razlikuje neprijatelja od čoveka koji ga nosi.
