U svetu koji juri, broji, meri i stalno kasni, postoji jedno mesto koje se odavno odjavilo iz ovog modernog tempa. Tamo ne postoje reklame, notifikacije, televizori, buka, žurba ni vreme u onom obliku na koji smo navikli. Sat ne otkucava kako otkucava u ostatku planete. Kalendar nije isti. A ljudi tamo nisu opsednuti učinkom, rokovima ni vestima. Dobro došli na Svetu Goru. Na mesto koje živi van sveta, a koje mnogi smatraju njegovim srcem.
Istorija Svete Gore
Sveta Gora ili kako se na grčkom kaže „Agion Oros“, što znači Sveta Planina, nalazi se na poluostrvu Atos u severoistočnom delu Grčke. Pored prirodne lepote i težine pristupačnosti, najvažnije što definiše ovo mesto jeste da se radi o samoupravnoj monaškoj zajednici pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije iz Carigrada.
Prema predanju, sama Bogorodica je došla na Atos. Legenda kaže da je prilikom putovanja ka Kipru, brod na kojem je bila s apostolom Jovanom zalutao zbog oluje i pristao baš na ovo poluostrvo. Oduševljena lepotom mesta, zamolila je svog Sina da joj ga dodeli. Isus Hristos je uslišio molitvu i rekao da Atos postane njen vrt, mesto njenog blagoslova. Od tada se Sveta Gora naziva i Vrt Presvete Bogorodice.
Prvi monasi počeli su da se povlače u ove planinske predele još u četvrtom veku, ali ozbiljnija organizacija monaškog života počinje oko devetog i desetog veka. Car Vasilije I iz Vizantije dao je formalnu potvrdu monaškim zajednicama. Godine 963. nastao je prvi veliki manastir – Velika Lavra, koji je osnovao Sveti Atanasije Atonski. To je bio početak formiranja Svete Gore kakvu poznajemo danas.
Kako funkcioniše zapravo ovo sveto mesto?
Sveta Gora je jedinstvena administrativna celina u Evropi. Ona je autonomna, ali pod formalnim suverenitetom Grčke. Ima sopstvenu upravu koja se naziva „Sveta Zajednica“, sastavljenu od predstavnika svih dvadeset manastira. Ima i svog guvernera koji dolazi iz Soluna i predstavlja vezu s grčkom državom. Sve zakone koji se tiču Svete Gore mora odobriti grčki parlament, ali i vaseljenski patrijarh u Carigradu.
Postoji još jedna specifičnost koja često izaziva rasprave, a to je potpuna zabrana ženama da kroče na tlo Svete Gore. Ova zabrana, poznata kao Avaton, postoji već više od hiljadu godina i ima duhovno simbolično značenje. Kako je Sveta Gora „vrt Bogorodice“, smatra se da druge žene ne bi trebalo da borave u njenom duhovnom prostoru. Iako je za mnoge to sporno, za monahe i posetioce to je deo svetog predanja koje se ne menja.
Na Svetoj Gori danas postoji dvadeset glavnih manastira, brojni skitovi i isposnice, u kojima živi između 1500 i 2000 monaha iz raznih pravoslavnih zemalja. Srpski manastir Hilandar zauzima posebno mesto među njima, kao duhovno utočište srpskog naroda još od 1198. godine kada ga je osnovao Sveti Sava zajedno sa svojim ocem, Svetim Simeonom.
Kako izgleda život monaha na Svetoj Gori ?
Monasi na Svetoj Gori vode jednostavan i veoma disciplinovan život. Njihov dan se ne računa po modernom satu, već po tzv. „vremenu Atosa“, koje počinje uveče u 18 časova, simbolično kada se Adam sakrio od Boga u Rajskom vrtu. Svaki dan je posvećen molitvi, radu i ćutanju. Bogosluženja traju dugo, često po nekoliko sati, a noćne službe počinju oko dva ili tri ujutro.
Hrana je jednostavna, pretežno posna, i jede se u tišini dok se čitaju duhovni tekstovi. Meso se ne jede. Alkohol je ograničen, osim u posebnim prilikama. Internet i telefoni postoje, ali su minimalno korišćeni, samo za potrebe komunikacije sa spoljnim svetom i administraciju. Monasi rade u baštama, pčelinjacima, štamparijama, ikonopisaonicama i na raznim poslovima koji omogućavaju manastirima da opstanu.
Oni se ne povlače iz sveta zbog prezira prema njemu, već da bi se za njega molili. Njihov cilj nije bežanje, već uzdizanje. Zato se i kaže da Sveta Gora nije mesto begova, već duhovnih penjanja.
Zanimljivosti i legende
Postoje brojni mistični i neobični detalji vezani za Svetu Goru. Jedan od njih je svakako taj da se tamo koristi julijanski kalendar, koji kasni trinaest dana u odnosu na gregorijanski. Takođe, liturgijski dan počinje uveče, a ne ujutro. Taj ritam stvara potpuno drugačiji osećaj vremena. Ljudi koji dolaze na Svetu Goru često kažu da su izgubili pojam o danima i satima. Kao da se vreme istopi u tišini i mirisu tamjana.
Zanimljivo je i to što su mnogi svetski poznati ljudi, uključujući i naučnike, umetnike i političare, posećivali Svetu Goru u potrazi za smirenjem. Među njima su bili i ruski carevi, francuski pesnici, pa čak i neki savremeni glumci i intelektualci, svi jednako fascinirani atmosferom bez žurbe, bez pretenzije i bez buke. Poslednji od „velikih imena“ (po merilima ovog našeg sveta kakvog poznajemo) u poseti Svetoj Gori, bio je Mel Gibson, koji je posetio i naš manastir Hilandar.
Govori se i o mnogim čudima. Ikone koje mirotoče, starci koji proriču, svetlost koja se ukazuje na mestima gde nema električne energije, ali i o neverovatnom unutrašnjem miru koji ljudi osećaju čim zakorače na svetu zemlju. Naravno, skeptici imaju svoje odgovore, ali za one koji su bili, iskustvo ostaje neizbrisivo.
Zašto kažu da vreme tamo ne postoji
Na Svetoj Gori vreme se ne meri kako ga mi merimo. Ne meri se obavezama, rokovima, obavezama i kalendarima. Meri se tišinom, molitvom i svetlošću u duši. Kada se jednom nađeš tamo, shvatiš da si zapravo ti taj koji kasni – ne sat. Ili shvatiš da vreme zapravo ni ne postoji. Tvoj um, tvoje srce, tvoj unutrašnji ritam. Sve to treba da se uspori, da se vrati na fabrička podešavanja.
U svakodnevnom životu stalno trčimo. Na Atosu, učiš kako da staneš. I u tom stajanju otkriješ da možda po prvi put – hodaš pravim putem.
Sveta Gora nije samo mesto. To je duhovna teritorija u kojoj tišina govori više od reči, gde se misli raščišćavaju, a duša diše dublje. I nije važno koliko dugo ostaneš. Važno je samo da kada jednom odeš, nikada više nisi isti. Jer tamo si zakoračio u svet bez satova, ali s puno vremena – onog pravog. Unutrašnjeg. Večnog.
Slava Bogu!
