U vreme kada je Jugoslavija bila jedna zemlja, a televizor često jedini ekran u domaćinstvu, TV program nekada, je imao sasvim drugačiju težinu nego danas. Nije bilo beskonačnih kanala, niti mogućnosti da se program “premota” ili gleda na telefonu. Bilo je: šta je na programu, to se gleda ili još prostije rečeno: „Daj šta daš!“ A verovali ili ne, mnogo se toga gledalo, sa velikim uzbuđenjem.
Televizor nije bio samo uređaj, već centralni deo dnevne sobe, gotovo sveti predmet oko kog se okupljala cela porodica. Od gledanja Dnevnika, do novog nastavka omiljene serije. Sve je imalo svoj red i ritual. Iako su postojala samo dva kanala, osećaj izbora i iščekivanja bio je veliki. Mnogi bi rekli, program bolji nego danas, uprkos ograničenjima. Iako to ove mlađe generacije nikada neće shvatiti…
Program koji je okupljao celu zemlju
Dnevnik u 19:30 bio je svetinja. Doduše i dan danas je veoma gledam ali u to vreme naročito. Gotovo da nije postojalo domaćinstvo koje ga nije pratilo. Vesti su se čitale ozbiljno, bez teatralnosti, a spikeri su bili gotovo autoriteti, osobe od poverenja. Pored Dnevnika, postojali su i mnogi drugi formati koji su imali “nacionalni karakter”.
Nedelja je bila rezervisana za porodične emisije. Zabavne, muzičke ili kulturne. Jedan od primera je emisija “Nedeljom popodne”, koja je uspešno spajala estradu, sport i lagani humor. Vikendom su se često prikazivale i pozorišne predstave ili domaći filmovi.
Za najmlađe, tu su bile emisije poput “Šešir bez dna”, “Neven”, “Laku noć deco”, a od crtaća nezaboravni su: “Baltazar”, “Medved Boško”, “Maya pčelica”, “Profesor Baltazar”, „Cipelići“, kao i razni češki i ruski crtani filmovi koji su imali svoj šarm i drugačiju estetiku u odnosu na zapadne.
Emisije i serije koje su postale legendarne
Mnogo emisija iz tog vremena ostalo je duboko urezano u kolektivnu svest.
- Kviskoteka – kviz znanja koji je vodio Oliver Mlakar, pun dostojanstva i ozbiljnosti, ali i šarma. Biti “kvisko” bio je san mnogih đaka.
- Na slovo, na slovo – obrazovna emisija za decu koju je vodila Minja Subota.
- Top lista nadrealista – satirični fenomen iz Sarajeva, koji je pred kraj 1980-ih smehom najavio ono što će ubrzo postati stvarnost.
- Bolji život, Otpisani, Srećni ljudi, Grlom u jagode, Kamiondžije, Pozorište u kući – kultne serije koje su prikazivale život, ideologiju, ljubavi i probleme “malog čoveka” u socijalizmu.
TV program tada nije bio samo razonoda, već sredstvo obrazovanja, kulture i društvene povezanosti. Dakle, na televiziji nije mogao da se pojavi bilo ko, već ljudi od ugleda i poštovanja koji su imali neku vrednost a ne kao danas…
TV kao prozor u svet (i socijalizam)
Iako je televizija u Jugoslaviji imala snažnu ulogu u prenošenju zvanične ideologije i društvenih vrednosti, nikako se ne može reći da je bila zatvorena prema spoljašnjem svetu. Naprotiv, TV je bio jedini prozor kroz koji su milioni Jugoslovena gledali kako izgleda život van granica.
U udarnim terminima emitovane su strane serije koje su, za to vreme, bile gotovo magične. Sećanja ljudi iz tog perioda često se vezuju za:
- “Bonanza” – vestern saga o porodici Cartwright,
- “Sandokan” – indijski gusar i romantični junak koji je osvojio čitavu naciju,
- “Daktari” – lekari u afričkoj divljini, s lavom Klarensom i čimpanzom Džudijem,
- “Osma ofanziva”, “La piovra” (italijanska serija o mafiji), pa čak i “Dynasty” i “Dallas” krajem 1980-ih, koje su prikazivane sa izvesnom dozom opreza, ali i velikim interesovanjem publike.
Deca su obožavala crtaće iz Čehoslovačke, SSSR-a, Mađarske, a kasnije i iz Zapadne Evrope. Sve je bilo sinhronizovano ili titlovano pažljivo, sa izraženom brigom o jeziku i kulturi.
Televizija je istovremeno bila i ideološki kanal. Prikazivane su parade, kongresi, proslave Dana mladosti, govori predsednika Tita. Emisije poput “Sabrana dela Josipa Broza Tita” bile su redovne. Ali, ono što je zanimljivo, to nije gušilo zabavni i kulturni program. Naprotiv, sve je bilo pažljivo izbalansirano.
Reklame, špice i najave
Poseban šarm imali su vizuelni elementi koji su pratili TV program. Reklame su bile retke, ali upečatljive – često edukativnog karaktera ili društveno odgovorne. Sećanja mnogih bude reklame za Cocktu, Cipiripi, Plavi telefon, ili one koje su promovisale zdrav život, radne navike i porodične vrednosti.
Najave emisija bile su ozbiljne, spikeri su ih čitali jasno, uz karakterističan ton i dikciju. Mnogi i danas pamte glasove i lica kao što su Olivera Milić, Dušanka Kalanj, Mića Orlović, Minimaks i ostali koji su svojim nastupom ulivali poverenje i sigurnost. Čak su i čuveni glumci poput Milene Dravić i Dragana Nikolića imali svoju emisiju u jednom periodu. Na TV-u u to vreme pojavljivala se prava elita. (Ne „elita“ ova sa PINK-a, samo da se razumemo!😅 )
Špice emisija, bilo da je reč o vremenskoj prognozi ili uvodnoj numeri za seriju, bile su jednostavne, ali prepoznatljive. Neke su imale animaciju, druge samo statičan kadar i muziku, ali sve su bile autentične.
Iako minimalno tehnički obrađene u poređenju s današnjim standardima, te špice, jingle-ovi kao i same emisije i dalje žive u kolektivnom sećanju svih nas koji smo bili uz tv ekrane devedesetih.
Muzika na malim ekranima: Kad su pevači bili umetnici, a pesme imale smisla
U vreme kada je televizija imala samo dva kanala, muzičke emisije bile su događaj za sebe. Nisu postojali rijaliti formati, niti izvođači koji postaju popularni preko noći. Umetnici su svoje karijere gradili godinama i isto toliko ulagali u svoje znanje, interpretaciju i glas. Festivali poput Beogradskog proleća, Zagrebfesta, Opatijskog festivala i Subotičkog festivala okupljali su vrhunske pevače i autore, a televizija ih je prenosila kao ozbiljan kulturni sadržaj.
Na tim binama nastupali su Đorđe Balašević, Oliver Dragojević, Arsen Dedić, Gabi Novak, Zdravko Čolić, Josipa Lisac, Tereza Kesovija i mnogi drugi. Pesme koje su izvodili imale su jasnu emociju, poruku i dubinu. Govorile su o ljubavi, životu, svakodnevici, i često bile prožete poezijom.
U poređenju s današnjom muzičkom scenom, gde dominiraju pesme s površnim ili vulgarnim tekstovima i izvođači koji skandalima privlače pažnju, nekadašnja televizija je muzici pristupala s poštovanjem. Tada se znalo: da bi neko bio na ekranu, morao je zaista znati da peva i imati šta da kaže. Stil oblačenja takođe mnogo govori. Pogledajte samo odevenost i stil ovih umetnika iznad na slici.
Televizija nekada bila je mnogo više od pukog zabavnog sadržaja. Bila je odraz jednog vremena, sistema vrednosti i kulture svakodnevnog života. Sa samo dva kanala, uspela je da spoji ljude, da ih obrazuje, informiše, razveseli i inspiriše. Gledanje televizije bio je ritual, a sadržaji koji su se emitovali imali su trajnu vrednost i smisao.
Danas, u vremenu hiperprodukcije i brzog zaborava, nostalgija za tim danima nije samo sentimentalna, ona je i podsetnik da kvalitet ne zavisi od kvantiteta. A oni koji su odrasli uz Kviskoteku, Dnevnik, Šešir bez dna i Balaševića znaju da je ponekad, manje bilo više.
Tako smo gledali – kad je bilo samo dva kanala.
Ukoliko vam se svideo ovaj članak podelite ga sa svojim prijateljima i pratite naš blog malamedija.rs i katerogiju „Jugonostalgija“, kao i naš youtube kanal „MALAMEDIJA“ gde redovno izbacujemo razne dokumentarne emisije o raznim temama.
