U vremenu kada je većina Istočne Evrope iza gvozdene zavese mogla da sanja o putovanjima van Varšavskog pakta, građani Jugoslavije su se šetali po svetu kao prava gospoda. Jedan plavi knjižurak: PASOŠ Jugoslavije bio je karta za svet, doslovno. Ali kako? Kako je moguće da je zemlja između Istoka i Zapada, sa više republika nego vrsta pašteta u samoposluzi, imala jedan od najpoželjnijih pasoša na kontinentu?
Uronimo u priču o pasošu koji je, u jednom trenutku, značio više od pukog dokumenta. Bio je simbol slobode, privilegije i jednog drugačijeg vremena.
Nesvrstani, a svuda pozvani
Da bismo razumeli zašto je jugoslovenski pasoš bio toliko moćan, moramo se vratiti u doba kada je Josip Broz Tito odlučio da kaže „ne“ i Istoku i Zapadu. Jugoslavija je bila među osnivačima Pokreta nesvrstanih, grupe zemalja koje su htele da ostanu neutralne u hladnoratovskom prepucavanju.
Ta pozicija je Jugoslaviji omogućila prijateljske odnose i sa Moskvom i sa Vašingtonom, i sa New Delhijem i sa Parizom, i sa Havanom i sa Stokholmom. Drugim rečima, otvorena vrata gotovo svuda.
Građani Jugoslavije su zbog te spoljnopolitičke akrobatike mogli da putuju u više od 100 zemalja bez vize. Što je, da se ne lažemo, u to vreme bilo otprilike kao da danas imate pasoš Luksemburga, ali da i dalje živite u stanu s parketom iz ’78.
Šta je sve mogao taj plavi pasoš?
Jugoslovenski pasoš je otvarao vrata ne samo zapadnim zemljama, poput Francuske, Italije, Švajcarske i Švedske, već i zemljama Bliskog istoka, Afrike i Azije. Čak su i neke zemlje Latinske Amerike imale bezvizni režim sa Jugoslavijom.
U suštini, dok su Poljaci, Rumuni ili Česi mogli eventualno da otputuju do Budimpešte ako imaju sreće, Jugosloveni su letovali u Trstu, radili u Frankfurtu, a putovali turistički u Kairo, Damask, pa čak i New York i sve to bez previše birokratije.
Naravno, sve to nije značilo da su svi Jugosloveni imali para da putuju. Ali onaj ko je imao, zaista je mogao. A to je bila prava retkost među socijalističkim državama.
Radnici, a ne turisti
Ne treba zaboraviti da je veliki broj Jugoslovena odlazio u inostranstvo kao gastarbajteri, posebno u Nemačku, Austriju i Švajcarsku. Tamo su ih, zbog relativno dobre obrazovanosti i reputacije „radnih i nenametljivih“, često dočekivali bolje nego radnike iz drugih zemalja.
Za razliku od istočnoevropskih zemalja, Jugoslavija je svojim građanima dozvoljavala legalan rad u inostranstvu, i to bez straha da će biti proglašeni izdajnicima ili špijunima. Pasoš je bio ključ, ne samo za turizam, već i za mobilnost radne snage, što je u mnogim slučajevima značilo i bolji život.
I da, naravno da su ti ljudi slali pare kući. A država to nikad nije zaboravila da naplati kroz razne „devizne račune“ i patriotske obveznice, ali to je druga priča.
Zašto su nas svi voleli?
Da ne zvuči kao nostalgično preterivanje, ali Jugoslavija je tada stvarno bila, što bi mladi rekli „kul“. Ne neutralna kao Švajcarska, već aktivno prisutna u svetskoj diplomatiji. Tito se rukovao sa svima. Od Kenedija do Brežnjeva, od Gadafija do kraljice Elizabete. Zemlja je bila domaćin velikih skupova nesvrstanih, a domaća industrija od tekstila do automobila izvozila se širom sveta.
Ta percepcija „pristojne socijalističke države s ljudskim likom“ učinila je da mnoge zemlje gledaju na Jugoslaviju s poverenjem. Zato je i pasoš imao takvu težinu. Kada ste mahali njime na granici, niko nije mislio da dolazite s političkom agendom, nego verovatno kao turista sa ručnim frižiderom i sendvičima.
Pad sistema i pad moći pasoša
Sa raspadom Jugoslavije početkom devedesetih, nestao je i pasoš Jugoslavije koji je simbolisao to vreme. Njegove naslednike, srpski, hrvatski, slovenački, bosanski itd. čekala je drugačija sudbina.
Neke države bivše SFRJ brzo su se približile EU i obnovile bezvizne režime (Slovenija, Hrvatska), dok su druge godinama morale da dokazuju da nisu „izbeglička pretnja“. Srpski pasoš, recimo, tek je 2009. dobio bezvizni režim sa EU.
Jugoslovenski pasoš tako je postao relikt jednog vremena, predmet kolekcionara, i povod za nostalgične priče: „Znaš, sine, nekad smo mogli u Trst bez vize…“
Pasoš kao identitet
Možda najzanimljiviji aspekt cele priče nije samo broj zemalja koje su bile otvorene za Jugoslovene, već osećaj identiteta koji je taj pasoš nosio. U njemu nije pisalo samo ime i prezime, već i država koja te predstavlja kao ozbiljnog, ali neagresivnog igrača na međunarodnoj sceni.
Iako je ta država imala hiljadu problema kod kuće, inflaciju, nestašice, političke trzavice i slično, u očima sveta bila je stabilna i kredibilna. A to se reflektovalo i na dokument koji nosiš u džepu.
I danas se traži…
Verovali ili ne, neki ljudi i danas čuvaju svoj stari jugoslovenski pasoš, a neki čak pokušavaju da ga koriste kao kuriozitet. Nema više pravne snage, ali ima onu vrstu simboličke vrednosti koju vam ne može dati nijedna današnja knjižica.
Jer taj pasoš Jugoslavije nije samo značio da možeš da putuješ. Značio je da dolaziš iz zemlje koja, iako nije bila savršena, znala je da igra igru svetske politike i da izvuče najbolje za svoj narod.
I to, priznajmo, u današnjem svetu i dalje zvuči kao popriličan uspeh.
Nadamo se da vam se svideo ovaj tekst, ukoliko jeste podelite ga sa svojim prijateljima na ostale društvene mreže. Za još sličnih članaka iz vremena bivše Jugoslavije možete pročitati ovde.
Ukoliko volite dokumentarne emisije zapratite naš youtube kanal „MALAMEDIJA“.
Hvala na čitanju,
vaša malamedija.rs
