Pristup koji je administracija Donalda Trampa preuzela prema Iranu označio je značajan zaokret u američkoj spoljnopolitičkoj praksi, pre svega oslonjen na vojnu moć. Još od 28. februara postaje sve očiglednije da je ova strategija značajno pogrešna, kako u njenom sprovođenju, tako i u očekivanim ishodima. Oslanjanje na vazdušne snage kao sredstvo za postizanje vojnih ciljeva navodiće Iran da promeni svoje ponašanje, ali je pokazalo ozbiljne nedostatke. Posledice tih pogrešnih računica osećaju se ne samo u regionu, već i odjekuju kroz svetsku politiku.
Jedan od glavnih stubova strategije administracije Trampa bio je uverenje da preovlađujuća vazdušna moć može da potkopa Iran i prinudi ga na predaju. Ovo uverenje, međutim, u suštini je pogrešno. Istorija nam je pokazala da vazdušna moć sama po sebi retko donosi pobedu u složenim geopolitičkim sukobima. Pentagonova oslonost na vazdušne udare često zanemaruje složen splet lokalnih dinamik i otpornost zemalja poput Irana, koja ima bogatu tradiciju nacionalnog ponosa, ideološkog naboja i snažnu vojnu infrastrukturu ojačanu godinama spoljašnjih sankcija i neprijateljstva.
Štaviše, čini se da naivnost leži u pretpostavci da ekonomski pritisak može podstaći promene u ponašanju Irana.
Strategija predsednika Trampa oslanjala se na nadu da bi vojni napadi i pretnje mogli da oslabe moć iranske vlade i nateraju je da učestvuje u pregovorima koji bi doveli do povoljnijeg nuklearnog sporazuma. Ipak, umesto da popusti pod pritiskom, Iran je preuzeo izraženiji stav odolevanja. Kako se navodi u izveštajima, iranski napadi u Hormušskom tjesnacu i tekući napadi Hutija u Crvenom moru ilustruju Teheranovu nepokolebljivost da podloži spoljašnjem pritisku. Ovi odgovori su usko povezani sa Iranovom percepcijom suvereniteta i regionalnim ambicijama, pokazujući da vojni napadi nisu dovoljni da izmene njegov strateški kalkul.
Situacija u Hormuzskom tjesnacu, ključnom uskom mestu za prelazak svetske naftne isporuke, ilustruje zamke pristupa koji je zauzela administracija Trampa. Odluka američke vojske da preusmeri teretna plovila od iranskih luka pod svojom pomorskom blokadom naglašava rastuće tenzije u regionu, ali ova akcija može nenamerno učvrstiti Iranovu odlučnost umesto da je oslabiti. Zamisao da vojna moć može da oblikuje ishode spoljne politike dovela je do eskalacije neprijateljstava, smanjujući mogućnosti za diplomatsko rešenje.
Štaviše, strategija administracije Trampa ima šire posledice. Povećane tenzije na Bliskom istoku otežavaju odnose sa američkim saveznicima i pojačavaju regionalne konflikte. Saudijska Arabija se, na primer, našla u složenom vojnom angažmanu u Jemenu, pod uticajem Teheranovih strateških pokreta u i Crvenom moru i Persijskom zalivu. Kako Iran nastavlja da se ističe u ovim oblastima, regionalni partneri mogu biti uvučeni u sukobe koji prevazilaze njihove nacionalne interese, stvarajući nestabilan i nepredvidiv geopolitički pejzaž.
Zaključno, politika administracije Trampa prema Iranu karakteriše značajno pogrešno shvatanje dinamike koja vlada na Bliskom istoku. Oslanjanje na vazdušnu moć da prisili Iran na saradnju predstavlja ozbiljan promašaj sa dalekosežnim posledicama. Umesto ostvarenja planiranih ciljeva, ovakav pristup pogoršao je tenzije, podstakao odbrambene reakcije Irana i dodatno zakomplikovao geopolitičke sukobe u regiji. U budućnosti, za Sjedinjene Države je ključno da preispitaju svoje strategije, prihvate diplomatiju i suptilno angažovanje kao put do stabilnosti i rešenja u jednoj od najspornih regija na svetu.
Donald C. Bolduc
