Kad razmišljamo o piću, obično nas misli vode ka opuštanju, druženju ili možda dobroj večeri uz vino. Ali istorija pića je mnogo više od toga. Ona je ogledalo ljudske civilizacije. Piće nije bilo samo sredstvo za zabavu, već je imalo duboku kulturnu, versku, pa i medicinsku funkciju. A još je zanimljivije to što neka od tih drevnih pića nisu ostala u prošlosti. Naprotiv ona se i dalje piju, i to s uživanjem. Pa da pogledamo koja su to najstarija pića na svetu i kako su i zašto opstala?
Vino – piće koje ne stari
Verovali ili ne, najstariji tragovi vina pronađeni su u današnjoj Gruziji, u glinenim posudama starim preko 6.000 godina. Na unutrašnjim zidovima tih ćupova otkriveni su hemijski ostaci vinske kiseline i tragovi grožđa, što ukazuje da su još tadašnji stanovnici ovog regiona znali kako da od bobica dobiju tečno zlato. Vino nije bilo samo užitak već i status, lek, i simbol duhovnosti. Egipćani su ga pili na svečanostima, Grci su ga povezivali s božanstvom Dionisom, a Rimljani su ga demokratizovali i širili po celom Mediteranu.
„Vinograd traži slugu, a vino gospodara.“
Zanimljivo je da je vino imalo i praktičnu vrednost: u vreme kad je voda često bila zagađena, razblaženo vino bilo je sigurniji izbor. Tokom srednjeg veka, vino su obogaćivali začinima i koristili kao lek, a dan-danas se govori o njegovim antioksidativnim svojstvima.
No, više od svega, vino je opstalo jer se menjalo s vremenom. Od rustičnog napitka do umetničkog izraza terroira. I zato danas, dok ispijamo čašu crvenog iz Bordoa ili belog iz Tikveša, pijemo i istoriju u njenom najukusnijem obliku.
Medovina – nektar iz košnice prošlosti
Pre nego što su vinova loza i ječam preuzeli scenu, postojala je medovina. Napitak dobijen fermentacijom meda i vode, često sa dodacima voća, začina ili bilja. Najstariji tragovi konzumacije medovine dolaze iz neolitske Kine, gde su pronađene keramičke posude stare oko 8.000 godina sa ostacima mešavine pirinča, meda i voćnih komponenti.
Medovina popravlja krvnu sliku, okrepljuje organizam, poboljšava apetit i usporava starenje organizma.
Evropa je svoj deo medovinaste tradicije razvila kroz keltske i nordijske narode. Vikinzi su medovinu pili uz pesmu i borbu, a Sloveni su je koristili u ritualima i svadbama. Njena popularnost vremenom je opala sa dolaskom vina i piva, koji su bili jeftiniji i lakši za proizvodnju, ali nikad nije nestala. Danas medovina doživljava renesansu kroz zanatske destilerije i entuzijaste koji se vraćaju „pračaši“ ukusa.
Zašto je preživela? Jednostavno: ljudi su oduvek znali da nešto što dolazi od pčele i vatre ne može da bude loše.
Pivo – žitna supstanca civilizacije
Ako postoji piće koje je uzorano zajedno sa prvim brazdama ljudske istorije, onda je to pivo. Najstariji arheološki dokazi o njegovoj proizvodnji potiču iz Irana i Mesopotamije i datiraju oko 6.000 godina pre nove ere. U sumerskim tekstovima nalazimo čak i „himne“ boginji piva Ninkasi, zajedno s receptima za pripremu ovog drevnog napitka.
„Pivo čini da se osećate onako kako biste se trebali osećati bez piva.“
Ono što je fascinantno jeste pretpostavka da su ljudi možda i počeli da uzgajaju ječam. Ne za hleb, kako bismo očekivali, već upravo za pravljenje piva. U ono vreme pivo nije bilo filtrirano, imalo je gustu konzistenciju i bilo je preteča tečnog hleba, bogato nutrijentima. Naravno, nije se pilo iz flaše, već se cedilo slamkom iz velikih posuda. Zvuči primitivno, ali vrlo praktično.
Tokom vekova pivo se razvijalo u srednjovekovnim manastirima, monasi su usavršavali zanat, dodavali hmelj radi ukusa i konzervacije, čime se postavljaju temelji modernog piva. Danas, pivska industrija cveta, naročito kroz mikro-pivare koje često istražuju upravo drevne metode i sastojke. Jedna stvar se, međutim, nije promenila. Pivo i dalje okuplja ljude, bez obzira na doba ili kontinent.
Sake – duhovna nota fermentisanog pirinča
U Japanu, gde ništa nije ostavljeno slučaju, ni piće nije puko osveženje. Sake, fermentisani napitak od pirinča, deo je japanske kulture više od dve hiljade godina. Njegovo poreklo veže se za šintoističke rituale i carsku kuću, a njegovo pripremanje je nekada bilo gotovo sveto.
Pirinač koji se koristi za pravljenje sakea naziva se „sakamai“
Sake se pravi specifičnom vrstom gljivice „koji“ koja razlaže skrob u šećer, omogućavajući fermentaciju. To je proces koji zahteva preciznost, tišinu i strpljenje. Prilično simbolično za japanski način života. U prošlosti, sake se pio isključivo u posebnim prilikama, ali danas se sve više konzumira i van granica Japana, često u modernim barovima širom sveta.
Možda najlepši aspekt sakea nije njegov ukus, već filozofija koja ga prati: jednostavnost, čistoća i poštovanje prema prirodi.
Chicha – piće iz pljuvačke i predanja
Ako mislite da ste probali sve, čekajte da čujete za chicha, tradicionalni napitak iz Južne Amerike, koji se pravi od fermentisanog kukuruza. Najautentičniji način proizvodnje uključuje žvakanje zrna kako bi enzimi iz pljuvačke razložili skrob. O da, dobro ste pročitali haha! Proces koji na prvi pogled deluje neobično, ali je zapravo veoma efikasan i star hiljadama godina.
Chicha se pravi od kukuruza ili korena manioke
Chicha nije samo piće, već je i društveni čin. Pije se u zajednici, obično uz ceremonije, proslave i narodne rituale. Danas postoji i industrijska verzija, ali u planinskim selima Anda i dalje ćete naići na domaćice koje pažljivo i s poštovanjem spravljaju chichu po receptima svojih baka.
Zadržala se do danas jer je i dalje sredstvo zajedništva, a ne samo način da se čovek opusti. I to je možda najvažnija osobina svakog pića koje preživi vekove.
Drevna pića, večna priča!
Kroz vino, pivo, medovinu, sake i chichu teče ista nit…ljudska potreba za povezivanjem! Bilo da je reč o duhovnom uzdizanju, lekovitom dejstvu, ili prostoj potrebi za zajedništvom, pića su oduvek imala moć da nas okupe. Njihova dugovečnost nije slučajnost. Ona su preživela jer su postala deo identiteta, ne samo ukusa.
I zato, kad sledeći put nazdravite, setite se da možda pijete piće starije od pisma. A možda i od samog pitanja: Zašto pijemo?
Živeli !
vaša malamedija.rs
